Gde prestaje šala…
Zamisli neko ti odgovori na stori porukom: E, ružan ti je palac!” Da li je ovo digitalno nasilje? Pa, zavisi. Ako odmah posle toga stigne poruka: “Izvini, šalim se” verovatno nije, uzimajući u obzir, naravno, da su nekome ovakve šale ok. Međutim, šta se dešava kada osoba konstantno dobija ovakve “šaljive” poruke? Još ako ih ne dobija samo od jedne osobe, već od grupe ljudi? Da li je to uznemiravanje? Precizan odgovor nije uvek očigledan, kao ni granica između šale i nasilja. Ali to ne znači da ne postoji.
…A počinje nasilje?
Cyber bullying ili digitalno nasilje je, jednostavno, bilo koji oblik nasilja koji se dešava onlajn. To može biti - slanje uznemirijućih poruka, komentara, pretnji, širenje laži o nekome, korišćenje, ili objavljivanje tuđih fotografija, lažno predstavljanje, privatno i javno vređanje osoba. Nasilje prepoznaješ tako što ono uvek ima za cilj da povredi, osramoti, uznemiri, uplaši ili uvredi nekoga.
Jedan od prvih primera digitalnog nasilja datira još iz vremena kada je myspace bio aktuelna mreža i poznat je po imenu “Megan Meier case”. Trinaestogodišnja Megan se neko vreme dopisivala sa Džošom Evansom, međutim, nije znala da se iza ovog lažnog imena i naloga krije grupa ljudi iz njenog komšiluka. Isprva romantične, poruke su u jednom trenutku postale uvredljive i, na kraju, pogubne po devojčicu.
Ko je ugrožen?
Uznemiravanje se najčešće dešava na poznatim društvenim mrežama koje koriste mladi, kao što su Instagram, youtube, Twitter, tiktok, ali ga ima i na gejming platformama, platformama za razmenu poruka i, u suštini, svuda na netu. Jasno je da su mladi, posebno osnovci i srednjoškolci najviše ugroženi, jer je nasilje nešto sa čim se suočavaju i u fizičkom prostoru - u školi ili igralištu. Međutim, ovde pretnju ne predstavljaju samo drugari iz škole, već i potpuno nepoznate osobe. Zato je posebno važno da “kontrolišemo” ponašanje dece na internetu, da sa njima razgovaramo o pretnjama i načinima kako da se zaštite, ali i da sami bezbedno i odgovorno koristimo internet.
Statistika pokazuje da je svaka treća mlada osoba bila žrtva digitalnog nasilja. Iako ovakav tip nasilja najčešće vezujemo za tinejdžerski uzrast, gde i jeste najzastupljeniji, ne možemo da ignorišemo i slučajeve u kojima su žrtve bili odrasli.
E sada - postoje i botovi, fejk nalozi, napravljeni samo sa ciljem da pišu negativno o nekoj temi. Ali da li postoji razlika između trolovanja i digitalnog nasilja? Trolovanje je namerno pisanje komentara kako bi se uznemirili pojedinci ili grupa ljudi. To je kao da dođeš ispred Geografskog fakulteta sa transparentom na kom piše “Zemlja je ravna ploča”. Samo što je onlajn. Ovo možda zvuči naivno i banalno, ali takav gest može kod pojedinca izazvati ljutnju koja onda može prerasti u svađu, pretnje i vređanje u vidu komentara, ili poruka na netu.
Tipovi digitalnog nasilja
Cyberstalking, ili online uhođenje, je jedan od češćih tipova uznemiravanja na netu. To je vrsta digitalnog nasilja pri kom osoba konstantno pokušava da stupi u kontakt sa tobom protiv tvoje volje - ostavlja komentare, lajkuje stare fotografije, pravi razne lažne profile i sa njih ti šalje poruke. Ovakvo ponašanje često eksalira u vređanje, ostavljanje ružnih komentara ili sekusualno uznemiravanje. Druga česta pojava na internetu jeste objavljivanje tuđih ličnih informacija bez dozvole, iliti doxing. Ovo podrazumeva deljenje nečijeg broja telefona, ili adrese zbog čega se osoba čije su informacije podeljene može osetiti uznemireno, anksiozno i uplašeno za svoju bezbednost. Još jedna vrsta digitalnog nasilja jeste revenge porn odnosno osvetnička pornografija. Ovaj pojam označava deljenje intimnih fotografija, ili videa osobe bez njenog pristanka. Uglavnom su bivši partneri ti koji javno objavljuju ovakav sadržaj kako bi “osramotili” žrtvu. Prema istraživanjima, skoro svaka deseta mlada devojka je doživela da neko objavi njene fotografije ili videe koje je toj osobi privatno poslala.
Kako da se zaštitimo?
Kad čuješ ovakve stvari, internet ispada neko strašno mesto koje nikako nije za decu, a možda ni za odrasle. Međutim, svi znamo da stvari nisu samo crne, ili samo bele. Iako na njemu postoje realne opasnosti, internet ipak nudi i puno pozitivnih i korisnih stvari. A da bismo izbegli neprijatna i, potencijalno, opasna iskustva, važno je da znamo kako da se od njih zaštitimo. O ovome posebno treba razgovarati sa mlađima, jer su ipak oni ti koji najviše vremena provode onlajn i koji su najviše izloženi digitalnom nasilju.
Važna napomena: žrtve iz straha često ne prijavljuju nasilje. Jako je važno da, ukoliko se osećamo ugroženo, ili prepoznamo da je neko u našem okruženju žrtva digitalnog nasilja, reagujemo i pokušamo da sprečimo takvo ponašanje jer ono može timati brojne posledice na mentalno i fizičko zdravlje. Ukoliko si žrtva nasilja, možeš pozvati besplatan broj 19833 i prijaviti ga.
Da li je CYBER identitet = IDENTITET?
Najveća razlika između krađe identiteta i krađe online identiteta, pored prostora u kom se dešava, jeste da korisnik koji je žrtva napada u digitalnom prostoru najčešće nije svestan da se to desilo ili se već dešava. Ovo potvrđuje i podatak da čak 25% korisnika interneta u Srbiji nije svesno da je bilo žrtva sajber napada.
Koliko lozinki je potrebno da bi nalog bio bezbedan?
U idealnom slučaju - svaki nalog štiti drugačija šifra. Međutim, ukoliko bi svaki korisnik interneta imao različitu šifru na svim nalozima verovatno bi to značilo i da mora da zapamti preko 100 lozinki. Ali, istina je mnogo drugačija, a to je da 51.8% korisnika u Srbiji koristi jednu šifru za sve svoje naloge.