Srpski
English
Koliko lozinki je potrebno da bi nalog bio bezbedan?
U idealnom slučaju - svaki nalog štiti drugačija šifra. Međutim, ukoliko bi svaki korisnik interneta imao različitu šifru na svim nalozima verovatno bi to značilo i da mora da zapamti preko 100 lozinki. Ali, istina je mnogo drugačija, a to je da 51.8% korisnika u Srbiji koristi jednu šifru za sve svoje naloge. Ukoliko na to dodamo informaciju da je u 2023. i dalje najčešća šifra: 123456, jasno je da moramo više da govorimo o bezbednosti na internetu.
Da li hakovanje može biti dobronamerno?
Reč hakovanje, u kontekstu u kom je danas prepoznajemo, prvi put je iskorišćena sredinom 50-ih godina, od strane studenata MIT-a, koji su bili deo studentske organizacije koji su menjali funkcionalnosti sistema vozova, a ne kompjutera! Ovi studenti su na svojim sastancima istraživali napredne setove igračaka - vozova i pokušavali da modifikuju njihove funkcije.
U žargonskom rečniku programera i hakera, haker je zapravo osoba koja uživa u razumevanju funkcionisanja sistema, najčešće računara i računarskih mreža. To zvuči bezazleno, pa, da li onda postoji hakovanje iz dobre namere?
Postoji, a to je hakovanje sa ciljem da se kontrolišu i modifikuju funcionalnosti nekog sistema kako bi se on bolje razumeo ili unapredio i naziva se “etičko hakovanje”. Ovi hakeri se nazivaju white hat hakeri i zaslužni su za bolje razumevanje naše zaštite na internetu, ali postoje i black hat hakeri koji imaju drugačije ciljeve - otkrivanje informacija, krađu podataka, finansijsku dobit ili narušavanje nečije reputacije.
Niko nije bezbedan?!
Neki od najznačajnijih primera hakovanja jesu Operacija Aurora koja se desila 2009. godine kada je Google objavio da je njihov sistem bio zaražen virusom koji, do tada, nije bio viđen u komercijalnom, privatnom sektoru. Nekoliko godina kasnije, 2013. desio se jedan od najvećih napada u pogledu broja zaraženih naloga, odnosno ugroženih korisnika. U ovom napadu na mrežu kompanije Yahoo! lične informacije preko 3 milijarde korisnika su bile ugrožene, a hakeri su dobili pristup imenima, datumima rođenja, brojevima telefona i lozinki korisnika, ali i informacije sa drugih povezanih naloga za koje su korisnici koristili iste šifre.
Pored državnog i privatnog sektora, česta meta napada jesu zdravstveni sistemi, pri čemu su najčešći napadi ransomware napadi koji imaju cilj da iskoriste grešku na mreži i zaustave sistem kako bi zahtevali isplatu u zamenu za vraćanje podataka. Nekada, ovi napadi mogu imati i fatalne posledice, što se dogodilo u Nemačkoj 2020, kada je napadnuta univerzitetska bolnica u Dizeldorfu. Tada je sistem bolnice morao biti zaustavljen i pacijenti preusmereni u drugu bolnicu. Kao posledica ovoga, jedna žena je umrla što se vodi kao prvi nesrećni slučaj u ransomware napadu.
Nakon svih ovih primera, postavlja se pitanje, ako bolnice i velike kompanije ne mogu da se zaštite, da li je iko bezbedan na internetu?!
Kako da se zaštitimo?
Iako postoje hakeri sa belim kapama i aktivisti koji konstantno unapređuju velike sisteme na internetu, važno je i da se korisnici informišu o bezbednosti na internetu, o opasnostima i načinu da ih izbegnu. Jedan od načina zaštite jeste kreiranje različitih lozinki koje nisu jednostavne već sadrže velika i mala slova, brojeve i druge znakove.
2/2
Da li je CYBER identitet = IDENTITET?
Najveća razlika između krađe identiteta i krađe online identiteta, pored prostora u kom se dešava, jeste da korisnik koji je žrtva napada u digitalnom prostoru najčešće nije svestan da se to desilo ili se već dešava. Ovo potvrđuje i podatak da čak 25% korisnika interneta u Srbiji nije svesno da je bilo žrtva sajber napada.