Sećaš li se svog omiljenog nastavnika?

Čovek ne može da preživi bez drugog čoveka, bez njegove brige i podrške. Zahvaljujući mojoj učiteljici Vesni, od septembra ’93. do juna ’94. imala sam jak osećaj da neko o meni brine, da sam nekome važna i da od nekoga mogu da tražim pomoć. To mi je značilo u trenutku kada seo svet šestogodišnje Jelene rušio.

U tim godinama kada smo gubili zemlje, domove, porodice i prijatelje, kada smo gubili osećaj sigurnosti, kada se nije znalo gde ćemo početi godinu, a gde je završiti, pitanje opstanka je bilo pitanje zajednice. Pitanje opstanka začelo se u odgovoru na ,,Jesmo li sami u ovom novom gradu, među ovim novim ljudima?’’ Moja učiteljica je bila “selo” mojoj porodici.

Danas kada sam i sama majka znam šta znači poslati dete u školu znajući da ga tamo ne čeka samo vaspitač i učitelj, već i prijatelj. Te ’93. na ’94. je i ta devojčica znala šta znači kad uđeš u učionicu, a dočekaju te osmeh i razumevanje.

Nikada neću zaboraviti ni topli junski dan kada je učiteljica Vesna delila knjižice i “nekim važnim poslom” poslala 5 drugara da izađu iz učionice. Mene je prozvala poslednju i u tom trenutku su se ti isti drugari vratili u tu učionicu OŠ “Sveti Sava” i pred mene i moju uplakanu majku spustili su sve one divne poklone. Bio je to dan kada smo se oprostili da se možda nikada više i ne vidimo, koji je ujedno postao i ključna uspomena na osnovu koje je izgrađeno uverenje sada već odrasle žene da na svetu nikad nismo sami.

Učiteljica Vesna je bila deo mog života samo jednu godinu, ali je ostavila traga na svaku od narednih 30. Nadam se da da danas zna da je bila jedna od najvažnijih influensera jedne influenserke.

Moja učiteljica zove se Tanja i ona je mnogo više od toga – učila me je kako da mislim logički, da budem strpljiva ali i istrajna.

Pamtim je po tome što je matematiku činila zanimljivom i pristupačnom.

Rekla bih joj da je njen način podučavanja promenio moj život. Zahvalila bih joj što je uvek verovala u mene, čak i onda kada ja nisam verovala u sebe. Hvala joj što je matematici dala dušu i što je uvek u školu dolazila nasmejana, što nam je svaki dan puštala džez, što je organizovala igre bez granica, što nam je davala prostora da se izrazimo i budemo autentični. Ona je uvek dolazila nasmejana u školu, bila je prisutna i pristupačna za svakog učenika.

Zahvaljujući učiteljici Tanji, naučila sam da se rad uvek isplati, da je najvažnije u životu kakav si čovek, da je strah od greške iracionalan, naučila sam da sa svakim problemom treba da se suočim strpljivo i analitički, i da uvek postoji rešenje, ma koliko bilo skriveno.

Ja sam večni karlovački đak. Često se prisećam svojih srednjoškolskih dana u Karlovačkoj gimnaziji i sve više shvatam koliko mi je značila podrška mojih profesora. Među njima je prof. dr Srđan Damnjanović koji nam je predavao logiku i filozofiju. Uvek je primećivao interesovanja svojih učenika i spram toga nam objašnjavao gradivo. Tako je meni u 4. godini pred odgovaranje dao da pogledam i izučim film “Diskretan šarm buržoazije”. Neverovatno kako je upravo taj film bio i na mom prijemnom ispitu za Akademiju umetnosti, a ko zna da li bih ga ja uopšte pogledao da nije bilo mog profesora.

Prvobitno nam se određeni momenti na časovima čine kao sitnice, ali s vremenom shvatamo njihovu pravu vrednost. Zadovoljstvo mi je što i nakon završetka srednje škole i dalje učim od svojih profesora i imam prilike da sarađujem sa njima.

Draga nastavnice Sonja,

Hvala vam što ste me ohrabrivali onda kad sam se plašila, posustajala i odustajala. Prirodno mi je dolazilo da se izrazim kroz pisanu riječ, i hvala vam što ste mi bili podrška u tome – u pisanju predstave i postavljanje nje na scenu - što mi je ostao najdraži i najvažniji dio školovanja.

Uz Vas sam naučila da analiziram književna djela, i neiscrpno debatujem o njima, i da „uvijek čitam sa olovkom” - što i danas praktikujem.

Maloj Nini ste potvrdili da je znanje zaista moć, ali i sloboda. S ljubavlju, Nina

Profesorski poziv je jedan od najodgovornijih poslova, a to sam shvatila tek kad sam počela time da se bavim. Dok stojite ispred katedre ne prenosite samo znanje učenicima – vi treba i da ih inspirišete. Od vas će zavisiti njihov dalji odnos prema toj oblasti – da li će od nje bežati ili ka njoj trčati.

Fizika i matematika, mnogima teški predmeti, meni su bili najdraži, ali nisam od početka bila sigurna da je fizika za mene. U zadacima sam pravila greške i nisam dobijala baš sve petice. Da se ipak preorijentišem ka fizici bila je presudna moja profesorica – Nada Andrić, koja mi ju je predavala u novosadskoj gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“.

Uvek sa savršeno urednom punđom, u belom mantilu, ozbiljna i odmerena, profesorica Nada je na prvi pogled izgledala strogo. Ali čim bi počela da nam predaje videlo se koliko voli svoj predmet i koliko želi da gradivo zaista razumemo.

Sećam se tog kontrolnog - sve zadatke sam znala, a dobila dvojku. Ispostavilo se da sam skoro svuda nešto pogrešila. Moj problem bio je brzanje – kada nešto znam, žurim da što pre uradim, jer mi lakši zadaci nisu izazovni. Tad nisam pogrešila jedino u najtežem zadatku – jedina u odeljenju uradila sam ga tačno. Bio je od onih koje sam volela – zagonetka koja treba da se odgonetne, a takvima sam posvećivala punu pažnju.

Na sreću, profesorica Nada je shvatala da fiziku znam mnogo više nego što ocene pokazuju. Već narednog časa, nakon te dvojke, dala mi je novi kontrolni. Tada sam dobila 5.

Ocene su mi bile bitne, ali najbitnije mi je tada bilo što me je profesorica videla i verovala u mene. Zato se danas bavim fizikom, a od nje sam naučila da mi bude važno da učenici i studenti razumeju suštinu gradiva.

Ne znam gde je danas moja profesorica. Te davne ’93-’97. bila je, ako me sećanje služi, u četrdesetim godinama, pa je danas sigurno u penziji. Ali volela bih da zna koliko je uticala na mene i koliko mi je značilo to što je verovala u mene i što je volela fiziku.