Sećaš li se svog omiljenog nastavnika?

Hvala što sam danas ovo što jesam 6

Ponekad hvala uzimamo zdravo za gotovo. Nekada mislimo da se hvala podrazumeva. A tek ponekad imamo toliko neprocenjivih uspomena da ne znamo odakle da krenemo - jer samo jedno hvala nije dovoljno.

Već dve nedelje unazad otvaram fioke prepune doživljaja, saveta i smeha. Razmišljam o tome koje je moje najvrednije iskustvo iz škole. Pokušavam da još jednom stavim sebe u školsku klupu, na onu poznatu drvenu stolicu, da osetim miris krede i čujem okretanje stranica u dnevniku. Ko je profesor, profesorka, učitelj ili učiteljica koji su na mene ostavili najveći trag? Koji je to gest koji ću pamtiti zauvek i zbog danas pišem ovaj tekst? Dok nervozno lupkam papučicom o uglačan parket shvatam da sam u problemu - nije moguće izdvojiti jednu osobu ili jedan događaj.
I dok razmišljam o svemu tome, osećam i da je jako važno da zaista ispadnem fer. Onda je možda prilika da postavim sebi jedno komplikovanije pitanje:”Ko sam zapravo ja?”
Ja sam duhovitost i dosetke svog profesora fizike. Ja sam strogoća svoje profesorke srpskog jezika. Pravičnost vedrog profesora matematike, i slobodan duh omiljene profesorke likovnog. Pomeram svoje granice zahvaljujući profesoru muzičke kulture. Vodi me osmeh moje razredne iz srednje škole, i posvećenost učenju naše drage biologičarke. I šta je onda zapravo fer?

Mislim da je na kraju krajeva najbolje reći prosto - hvala! Hvala na svim lekcijama. Hvala na upornosti. Hvala na savetima, strpljenju i svim diskusijama. Hvala na ilustracijama, tekstovima, tonovima i bojama. Hvala što sam danas ovo što jesam. Jer ja sam, a i svi mi, spoj svih važnih lekcija iz školske klupe.

Ponekad hvala uzimamo zdravo za gotovo. Nekada mislimo da se hvala podrazumeva. A tek ponekad imamo toliko neprocenjivih ... Pročitaj celu priču

Najbolja nastavnica klavira 4

Kada sam imao devet godina, upisao sam Muzičku školu „Živorad Grbić” u Valjevu. Iako sam u početku želeo da sviram gitaru, starija sestra koja je pohađala srednju muzičku školu je pobedila i ubedila me da se opredelim za klavir, koji je i ona svirala. Pre prvog časa sam bio pomalo skeptičan da li će mi se dopasti i da li ću želeti da se trudim, ali onda se sve promenilo. U učionicu je ušla moja prva i najbolja nastavnica klavira, Milica Striževski.

Bila je veoma strpljiva i posvećena, i u očima joj se videlo koliko voli taj instrument i koliko želi da svoje znanje podeli sa svim svojim đacima. Časovi su prolazili, a ja sam bivao sve srećniji i srećniji kada treba da krenem na čas klavira. Kod kuće sam vežbao, a onda na času upijao svaki savet koji mi je davala.

Došao je i mart, prvi lep dan nakon hladne zime, a ja veoma nestašan u tim godinama, jureći za loptom na iglalištu iza svoje zgrade sam pao i polomio prst na nozi. To je značilo da neću moći da idem u školu (čemu sam se radovao), ali isto tako ni na klavir, što me je činilo tužnim.

Nakon tri nedelje provedenih u stanu za gipsom na nozi, zazvonio je fiksni telefon. Pozvala nas je nastavnica Milica. Znajući da imam klavir u stanu, predložila je da me poseti sledećeg dana i da mi održi čas.

Sledećeg dana, ja sam bio spreman za čas a ona je zazvonila na vrata. Ušla je u stan, u ruci je držala moju omiljenu čokoladu sa lešnicima i rekla: „Kako je moj mali beli dečak?” Nakon toga smo se ispričali i održali najbolji čas klavira u mom životu.

Posle moje povrede, nastavnica mi je predavala još godinu dana, a onda mi je saopštila da se seli i da će neko drugi doći na njeno mesto. Danima sam bio veoma tužan jer sam bio svestan da niko neće moći da je zameni u putpunosti, i tako je i bilo.

Milice Striževski, hvala za ljubav prema muzici koju si mi prenela, hvala što si me posetila kada sam bio povređen, hvala za svaki savet, hvala za svaki čas. Hvala za sve.

Kada sam imao devet godina, upisao sam Muzičku školu „Živorad Grbić” u Valjevu. Iako sam u početku želeo da sviram gitaru, stari ... Pročitaj celu priču

Mnogo vrednosti i poruka 4

Profesorka Dragana Stojanovic, profesorka Gaga :)

“Ne mogu naučiti nikoga ništa, mogu ih samo naterati da misle.” Rekao je Sokrat. “Nije do toga da sam toliko pametan, već do toga što ostajem sa problemima duže.” Rekao je Ajnštajn. Profesorka srpskog jezika i književnosti Prve beogradske gimnazije, Dragana Stojanovic pobrinula se da svaki njen djak provede bar malo vremena razmišljajući o onim pravim ljudskim i čovečnim vrednostima. “Mnogi zaboravljaju da je skola takodje i vaspitna ustanova.” Cesto bi pomenula u toku svojih predsvanja. Metode koje je koristila su zaista raznolike, kreativne i samo njoj svojstvene. Posmatravši sa strane to bi izgledalo kao jedan ukomponovani orkestar koji proizvodi harmoniju jako prijatnu za slušanje, gde slušalac prosto opčinjem lepotom melodije potpuno zaboravlja, zanemaruje i ne obraca paznju na slozenost, teški trud i dugogodišnje vezbanjerofesorke Dragane.

Mnogo vrednosti i poruka se moglo naučiti iz njenog ponasanja i ophodjenja, prosto zivela je ono sto predaje. Disciplinovanost, sirokoumnost, direktnost i hrabrost bi bile samo neke od tih vrednosti, cesto bi se za nju govorilo u skoli da je “naučnik medju umetnicima”. Uvek bi se pojavila na vreme na svojim casovima i odrzala bi svoju rec i dogovor sa djacima. Iako iza sebe stvara sliku jakog autoriteta sa neupitnim integritetom vrednog svakog postvanja bila bi uvek pristupacna i saslusala bi svaku djacku misao i perspektivu, pri cemu bi se vodila misaona diskusija sa ucenikom iz koje bi i ona i ucenik izasli bogatiji za jedno novo saznanje.

Priroda predmeta koji predaje predstavlja neiscrpnu riznicu poruka i znanja vrednih ucenja i primenjivanja u stavrnom zivotu.

Profesorka Dragana Stojanovic, profesorka Gaga :) ... Pročitaj celu priču

Divna osoba i posvećen profesor 0

Dobar profesor a loš čovek nikada ne ide jedno uz drugo. Smatram da profesorski poziv morate voleti a kad nešto volite, to se oseti. Učenici vas prigrle kao člana porodice. Mogu slobodno reći da je malo profesora ali i ljudi kao što je Vesna R., profesorka srpskog i moja razredna od V do VIII razreda. Kako sam bila povučeno dete i trpela vršnjačko nasilje, sve više sam gradila zid oko sebe. Volela sam da čitam i pišem a ona je bila prva osoba koja je moj talenat prepoznala i podsticala me da ga razvijam. Takođe, kada sam zbog vršnjačkog nasilja bila na ivici da promenim školu, mama je već bila spremna da me ispiše, održala je čas razrednog starešine gde je izgovorila nešto što ću uvek pamtiti:,,Deco, danas-sutra izaći ćete iz ove škole. Otići ćete u srednju, neki posle i na fakultete. Zamislite, za nekih 20 godina, kad vi budete imali decu kako biste se osećali da svaki dan budu zadirkivana, tužna, odbačena? Da li ćete biti ponosni na sebe što će vas drugari pamititi kao nasilnike? Mislite o tome."
Samo ću na kraju reći da smo do VIII razreda postali najsložnije odeljenje. I nešto što je kod nje isto bilo sjajno je to što književna dela nismo obrađivali šturo i suvoparno već smo poredili sa stvarnim životom, čak smo nekad i glumili, nešto kao mini pozorište na času. Jedna divna osoba i posvećen profesor!

Dobar profesor a loš čovek nikada ne ide jedno uz drugo. Smatram da profesorski poziv morate voleti a kad nešto ... Pročitaj celu priču

Proputovali, ne maknuvši se iz škole 10

U sedmom razredu celo naše odeljenje proputovalo je državama Azije, a u osmom smo obišli Srbiju uzduž i popreko! I sve to ne maknuvši se iz naše malene osnovne škole nadomak Zvezdarske šume u Beogradu.

Za mali put kroz Aziju i veliki kroz Srbiju odeljenja VII, a kasnije VIII2, zaslužna je razredna Vesna Stanojević, koja je osmislila ove kreativne, a i te kako poučne projekte, koje pamtimo i 15 godina kasnije.

Zahvaljujući Vesni, nastavnice i nastavnici matematike, geografije, istorije, tehničkog, srpskog i drugih predmeta ujedinili su se u adaptaciji nastavnog programa, tako što su naše odeljenje podelili po grupama (državama Azije u sedmom, a regionima Srbije u osmom razredu) i omogućili nam ne samo da učimo važne i zanimljive lekcije o svojim državama/regionima iz njihovih predmeta, već smo na samom kraju mogli i da predstavljamo svoje grupe – što smo tada mnogo naučili, i ludo smo se zabavljali, stekli uspomene koje i danas pamtimo, a školu upoznali na jedan nov i neobičan način.

Upravo ova naša „putovanja” oslikavaju trud, kreativnost, slojevitost i značaj Vesninog rada sa decom, a činjenica da je ona i dan-danas svima nama u prvim redovima podrške – gde god da nas je naveo put posle osnovne škole – govori o tome koliko je posvećena svim svojim đacima.

Vesna je, kao nastavnica matematike, uspevala da ovaj predmet čak i nama „društvenjacima” učini zanimljivim, a prirodne nauke uzbudljivim. Uz nju smo svi postali pametniji, vredniji i disciplinovaniji.
Ali, iznad svega, uz nju smo svi postali bolji.

Vesna nas nikada nije učila samo onome što nude udžbenici. Možda i nesvesno, pre svega nas je naučila važnosti zajednice i sloge, a onda i tome koliko je lepo u toj zajednici biti svoj.

U sedmom razredu celo naše odeljenje proputovalo je državama Azije, a u osmom smo obišli Srbiju uzduž i popreko! I ... Pročitaj celu priču

Izuzetno skromna žena 2

Naša učiteljica Staljinka Zeremski iz Turije je odavno penzioner. Mada, i kao penzioner je dolazila u školu kao pomoć kada je neko na odsustvu. To je bila žena starog vaspitanja i potpuno predana svojim đacima. Govorila je da su laki zadaci dosadni samo visoko inteligentnoj deci a da su im teški zadaci l đake samo najbolje. Imali smo najbolju tačku na priredbi, organizovali smo predstavu preko letnjeg raspusta i išli na takmičenje. Šila je sama za sve nas posebno kostime, nekad i od krep papira, a jednom smo dobili svečane haljine i pingvin odela iz pozorišta u Novom Sadu! Za predstavu šah je svakom posebno šila crnu i belu haljinu, okupila mnoge ljude na predstavi u sred leta i na kraju je direktorica jedva izvukla da se pokloni, izuzetno skromna žena je bila naša učiteljica.... Sve što znam o uspehu od petog razreda, u srednjoj medicinskoj školi i o kojoj desetki na poljoprivrednom fakultetu, znam zahvaljujući par rečenica koje je ona umela reći meni ili celom odeljenju u pravi čas i pravo vreme. Veliko poštovanje, uzdah pri pomisao na nju i ljubav za tu ženu je decenijama u Sirigu gde je provela svoj radni vek....

Naša učiteljica Staljinka Zeremski iz Turije je odavno penzioner. Mada, i kao penzioner je dolazila u školu kao ... Pročitaj celu priču

Čovek koji sve zna 1

Pre izvesnog vremena negde sam nabasao na misao:
"Profesor je onaj kod kojeg se dosađuješ u školi, a naučnik je onaj koji budi interesovanje." U istom trenutku sam pomislio na mog nekadašnjeg profesora fizike Slobodana iz Desete gimnazije na Novom Beogradu, koja i nosi ime po našem naučniku Mihajlu Pupinu.

Niko od nas učenika u najosetljivijim tinejdžerskim godinama nije preterano mario za tu fiziku, logično, prevashodno zbog kompleksnosti materije, ali je profesor vrlo brzo dobio epitet "čoveka koji sve zna", od opšte i popularne kulture, sporta ili bilo koje teme koja se zapodene, a o fizici i nauci je izlišno i govoriti. Pravi naučenjak, kako je to Pupin govorio,sa prepoznatljivom sedom bradom, glasom radijskog spikera, digitronom i olovkom u prednjem džepu od košulje, Sloba (kako smo ga zvali) je bio nepokolebljiv u svojoj misiji da svakome usadi minimum znanja i beskompromisan po tom pitanju. Godinama kasnije i dalje se prepričavaju anegdote kada ga đaci zapitkuju pitanja samo da provere da li zna odgovor (nešto kao ChatGPT danas) i kako profesor slobodnom rukom crta savršen krug na tabli, a onda ga ipak malo popravi (isto slobodnom rukom), jer ipak nije bio dovoljno dobar krug.

Par godina nakon što sam završio srednju školu, sretao sam profesora u gradskom prevozu i u okolini škole i uvek je bio voljan da izdvoji vreme za kratak razgovor. Uvek sa osmehom i za rdjave fizičare (gde se u potpunosti svrstavam), profesor je harizmom i znanjem oplemenjivao svaki razgovor i u svima nama budio interesovanje za znanje, stoga me je pogodila vest od pre koju godinu da je dobri profesor, nažalost, preminuo, ali ono što je nama ostavio traje zauvek.

Hvala ti, Slobo.

Pre izvesnog vremena negde sam nabasao na misao: ... Pročitaj celu priču

Dočuvala me 8

Završio sam osnovnu školu za učenike oštećenog vida Veljko Ramadanović u Zemunu. Potpuno sam slep. Dočuvala me. Imao sam njen broj telefona pa sam iz pošte ili sa govornice mogao da je pozovem privatno, van posla, bilo kada. To sam ponekad i radio. Dolazila je čak i vikendima da sa mnom priča i šeta, jer je znala koliko mi je teško. Razumela je moje talente i želju za napretkom i puštala me da učim i radim samostalno. Kada bih uradio previše programa unapred, dozvoljavala mi je da idem kući i po desetak dana, znajući koliko mi moja porodica nedostaje. Niko nije verovao u mene kao ona. Bila je prekratko sa nama, umrla je već u mom drugom razredu. U meni je ostavila duboki trag. Danas se profesionalno bavim računarima. Često se zapitam šta bi se dogodilo da je ona ostala sve četiri godine sa mnom, koliko bi mi vere u sebe udahnula i šta bih danas sve mogao da postignem. Ponekad mi se čini da je ona i dalje moj Anđeo.

Završio sam osnovnu školu za učenike oštećenog vida Veljko Ramadanović u Zemunu. Potpuno sam slep. Dočuvala me. ... Pročitaj celu priču

Zbog Saške ne prestajem da rastem 1

Influenser na putu mog odrastanja je bila profesorka Saška! Život, baš kao i književna dela, često nije banalan i jednostavan. Saškini časovi srpskog jezika su me podstakli da uvek čitam između redova, da pažljivo promatram, analiziram i uvek probam da doznam danas više nego juče! Naučila me je mnogo o tome kako da dosežem radost življenja, a kako su knjige savršeno mesto za putovanje onda kad te radosti izostane. Na takvim putovanjima se poistovećuješ, uveravaš i rasteš… dok ne porasteš daleko izvan sebe. Zbog Saške ne prestajem da rastem i danas kada imam skoro 30 godina i 1,68 cm ove vidljive visine. Znam da nisam jedina, zato ti u ime svih nas kažem – HVALA!

Influenser na putu mog odrastanja je bila profesorka Saška! Život, baš kao i književna dela, često nije banalan i ... Pročitaj celu priču

Poklonila nam svet 7

Kruševačka gimnazija čuva svoju tradiciju već skoro puna dva veka. Disciplina i otmenost koja je od samog početka prisutna generacijski se prenosi kako ato što nije posedovala kvalitete, već zato što je njoj kao i nama taj 1. septembar bio prvi dan u Gimnaziji. Bili smo u sličnom košu i početničkim koracima zajedno smo krenuli putem svojih snova. Tokom 4 godine našeg školovanja ušli smo u istoriju škole kao odeljenje koje je imalo najbolji odnos sa razrednom. Toliko smo je hvalili da je cela škola želela da im ona predaje i često bi se dešavalo da nam dolete "padobranci" na čas. I najmanje je bitno šta je predavala, jer je znanje koje smo od nje pokupili mnogo veće od bilo koje nauke. Ona je nama poklonila svet i prijateljstvo za ceo život. U ovom trenutku ona se seli za Nemačku i najmanje što mi možemo da uradimo je da nju poklonimo svetu.

Razredna, jedva čekam da postanete doktor medicinske fizike ❤️

Tvoje IV9

Kruševačka gimnazija čuva svoju tradiciju već skoro puna dva veka. Disciplina i otmenost koja je od samog početka ... Pročitaj celu priču

Samo ono ZAJEDNO 530

Prvo se čuje zvuk štikli. Cak. Cak. Lagano. Nikad previše žurno. Uvek onda kada treba. Zatim blag sporadičan zvuk naramenice sakoa koja dodiruje zid hodnika. Jer poza je uvek ista – desno rame uzdignuto, jer u levoj nosi dnevnik. Drži ga obema rukama. Onda se iza ugla pojavi dobro poznata senka. A zatim ona. Na drugom spratu Užičke gimnazije. Do kraja hodnika, pa onda levo. Prvi kabinet sa desne strane. Za nas to nije kabinet engleskog jezika. Za nas je to kabinet naše Razredne.
I oduvek je to slovo R bilo veliko. Još od njenog prvog obraćanja – Sve loše što ste čuli, nije tačno. Sve dobro što ste čuli, nije tačno. Zajedno ćemo da prođemo i jedno i drugo i da gradimo NAŠU priču.
I odmah tu na početku više nije bilo važno ni dobro ni loše – samo ono ZAJEDNO. I već prvog dana to više nismo bili ti, ja ili oni, prispeli sa raznih str. Kaži. Ma nemoj da pričaš! Blese jedne, ali ste bar MOJE blese. I ljube izluftirane. I razgrejani margarini. I luftike.
Možda sam baš tada naučila ono što govorim svojim đacima – Nije mi bitno da li ćete naučiti sva značenja genitiva, koliko mi je važno kakvim ću ljudima mahati kada vas budem pratila sa stepenica škole. Možda sam baš tad naučila da njene rečenice žive u hiljadama nas i poželela to isto. Možda sam baš tad naučila šta smo jedni drugima u tako dragocenom trenutku života. I znam šta sam poželela.
I posle dvadeset godina, ona čuva naša pisma sa izveštajima iz studentskih dana. I dan danas postoji taj broj memorisan sa velikim R koji okrenemo kada nas pogodi pesma.
I ona se javi.
Naša Razredna. Dušanka Nikačević.

Prvo se čuje zvuk štikli. Cak. Cak. Lagano. Nikad previše žurno. Uvek onda kada treba. Zatim blag sporadičan zvuk ... Pročitaj celu priču

Jedina osećala moju bol 432

Tog avgustovskog dana 95' kao osmogodišnja devojčica, sa majkom i sestrom na "izbeglica" od tog dana me je pratila u narednim godinama što su dolazile..pa čak i danas..
Neki tragovi su ostali zauvek, neka sećanja nikad nece izbledeti...
U tim secanjima je i ona, Zlata Stanisic, moja uciteljica.
Zlata je jedina osoba koja me je tih dana razumela, docekala sirom rasirenih ruku dok su moja krila bila slomljena a snovi sruseni.
Zlata je jedina osećala moju bol i trudila se da mi vrati osmeh na lice.
Zlata je zasluzna za ovo sto sam danas i u kakvu sam osobu izrasla.
Srela sam je ponovo posle vise od 25 godina i tada mi je rekla:
" Znas za ovoliko godina karijere, dece koja su prosla kroz moj zivot, pismenih zadataka.. Tebe i tvoj pismeni zadatak o ratu nikad nisam zaboravila, znam ga i danas od reci do reci napamet".
Samo sam je cvrsto zagrlila i zaplakala u njenom narucju kao ono izgubljeno, osmogodisnje malo dete, dete Oluje.

Tog avgustovskog dana 95' kao osmogodišnja devojčica, sa majkom i sestrom na "izbeglica" od tog dana ... Pročitaj celu priču

Cenio je naša mišljenja 1

U OŠ ,,Ivo Lola Ribar" u Somboru, koju sam završila ove godine, imala sam priliku sedeti na časovima mog omiljenog nastavnika Davora Babića. Predavao mi je biologiju od petog do osmog razreda.
Nastavnik Davor je postepeno razvijao moju ljubav i posvećenost prema biologiji. Na svakom času kod njega imali smo priliku susresti se sa nekim potpuno neverovatnim kreacijama žive prirode. Činio je atmosferu ugodnom za rad. Uvdio se da nadje odgovor. Poštovao je svakog učenika jednako i cenio naša mišljenja.

Zahvaljujući nastavniku Davoru osvojila sam 3. mesto na republičkom takmićenju iz biologije održanom ove godine. Ostajao je duže na dodatnim časovima, prelistavao je udžbenike u slobodno vreme, slao mi dodatan materijal preko raspusta i dolazio subotom kako bi radio sa mnom. Pored svog zalaganja jako je bitno i to što on zna preneti znanje. Kad mi nešto nije bilo jasno objasnio bi mi na potpuno novi način i radio je to dokle god ne bih shvatila. Da sam ga treći put pitala za istu stvar on bi objasnio sa jednako truda kao i prvi put. Zahvaljujući njegovoj posvećenosti, znanju, snalaženju i ogromnoj inteligenciji ja sam razvila ljubav prema biologiji.
Hvala Vam, nastavniče, za svaki uložen minut u moje napredovanje.

U OŠ ,,Ivo Lola Ribar" u Somboru, koju sam završila ove godine, imala sam priliku sedeti na časovima mog ... Pročitaj celu priču

I najobičniju stvar pretvarala je u čaroliju 6

Moja učiteljica se zove Spomenka, i ona je posebna na mnogo načina. Sećam se prvog dana kad sam je upoznala, imala je veliki osmeh i oči koje su sijale kao da kriju hiljade tajni. Bilo mi je čudno kako je uvek znala da nasmeje sve u učionici, čak i kad smo bili umorni ili nervozni.
Jedan trenutak mi je posebno ostao urezan u sećanju. Bio je kišan dan i svi smo došli u školu nervozni ali mesto da ostanemo u učionici, odvela nas je napolje, do male drvene kućice koju nismo nikad ranije primetili. Kiša je padala, ali ona se smeškala i rekla: „Ovo je naša skrivena učionica.“ Ušli smo unutra, a unutrašnjost je bila topla i puna knjiga. Spomenka nam je pričala kako svaka kišna kap ima svoju priču, i da ako zatvorimo oči, možemo da čujemo njihove tajne.
Tog dana smo učili o oblacima, kiši i prirodi, ali na način na koji nikad pre nismo doživeli. Učiteljica Spomenka je uvek nalazila način da i najobičniju stvar pretvori u čaroliju. Svaki put kad pada kiša, setim se tog dana i njene tajne učionice. Učila nas je da svet nije samo onakav kakav izgleda, već da u njemu uvek postoji nešto više, ako smo spremni da gledamo i slušamo.

Moja učiteljica se zove Spomenka, i ona je posebna na mnogo načina. Sećam se prvog dana kad sam je upoznala, imala je ... Pročitaj celu priču

Priča o pravim vrednostima 26

Priča o pravim vrednostima
-Mama, mama, moram da ti objasnim koliko je važno da čitamo iz različitih izvora. Ispičaću ti i dokazaću ti da je to mnoooogo važno. – vikao je moj sin trčeći mi u zagrljaj posle prvog dana petog razreda.
Želela sam toliko toga da čujem, šta je bilo zanimljivo, šta je saznao, koje su bitne informacije podeljene, da li je dobio nove udžbenike, ali ne – od prvog dana izdvoji se jedna osoba koja oblikuje školarce, koja im daje krila, koja ih uči.
Sve što je tog dana čuo bilo je manje važno i ostalo zapisano u blokčić – podnestniku a on je oduševljen novim nastavnikom nastavljao ushićeno.
-Mama, kakav je danas dan, vreme?-
-Sunčano, sine, zar ne vidiš?- odgovorih pomalo zbunjeno.
-Eh, mama, da ti objasnim. Danas je nastavnik istorije nama dao zadatak da na papiriću napišemo kakvo je vreme a napisao je i on. Zatim je pokupio papiriće od nas, pročitao i na svima je pisalo da je sunčano. Onda nas je iznenadio kada ih je zgužvao i bacio u kantu za smeće a otvorio svoj papirić na kome je pisalo da je kišovito i oblačno. Ostali smo začuđeni a onda smo dobili obrazloženje - ako samo jedan papir pročitamo mi nećemo imati tačan podatak (jer to može biti neistina) a ako čitamo više o tome dobićemo preciznije informacije. Razumeš, mama? Moramo da čitamo i istražujemo neprestano.-
Ništa mi više nije bilo bitno da čujem šta je tog dana bilo u školi osim da je moj sin dobio nastavnika koji ume i želi da prenese deci prave vrednosti.
Dragi nastavniče, Aleksandre Todosijeviću, mnogo hvala!

Priča o pravim vrednostima ... Pročitaj celu priču

Sada samo ti i ja imamo naočare 7

Bila sam prva i jedina u vrticu koja je pocela da nosi naocare. Moja vaspitacica Klara koju smo svi obozavali je kada sam prvi put dosla sa njima primetila da se stidim i meni na uvo rekla ozareno "Sada samo ti i ja imamo naocare!" i namignula mi. Ja sam bila presrecna i preponosna, a sada kao odrasla shvatam kako je to lepo odigrala. Ucinila je da se ja osecam posebnom, a sapnula je to samo meni da se druga deca ne bi osecala lose sto ih oni nemaju. Hvala joj!

Bila sam prva i jedina u vrticu koja je pocela da nosi naocare. Moja vaspitacica Klara koju smo svi obozavali je kada ... Pročitaj celu priču

Bio i ostao dete 1

Čovekovo odrastanje je proces. U tom procesu imamo mnogo puteva, raskrsnica i slepih ulica. Imao sam tu sreću da na putu mog života sretnem svog učitelja Zorana. Kao generacija prvaka te ratne '99 nisam imao priliku da idem u predškolsko i time barem na trenutak osetim kako je biti kandidat za đaka prvaka. Moglo bi se reći da nisam bio baš spreman za početak škole i ulazak u taj svet. Roditelji mi nisu baš pomagali konstantnim pretnjama da ću u školi "videti svog boga". Ali sa ove distance moram priznati - video sam. Učitelj kog su roditelji tako vešto slikali svom nemirnom detetu nije bio ništa drugo do jedan jako blag, smiren i pre svega požrtvovan čovek - Učitelj Zoran. A znao je sve, od igle do lokomotive, i da se beskrajno igra sa nama "između dve vatre" na školskom igralištu, a i da zapeva na muzičkom dok svira harmoniku i pokušava da migom natera na saradnju one koji kakice, dok nam prodaje fore iz svog detinjstva dajući dam do znanja da je ipak iskustvo na njegovoj strani.

Moram priznati da nije bilo lako. Brzao sam i grešio na očiglednim stvarima a rešavao kompleksnije. Zoran je to brzo primetio i davao mi sve teže zadatke dok je ove lakše ostavljao za kasnije i tako me naterao da više razmišljam u datom trenutku i fokusiram se bolje. A ono najbolje, učitelj Zoran je bio i ostao - dete. Znao je da je u igri ključ i budno je nakon časova bdio nad nama dok se igramo neumorno na školskom igralištu. Znao je takođe da kaže jasno i glasno "Kući" jer deca trebaju roditelje a i roditelji trebaju svoju decu. Te godine nisam proveo u školi, te godine je škola bila i moj drugi dom, i drago mi je da se kroz sećanja tu uvek mogu vratiti. Hvala ti puno učitelju Zorane.

Čovekovo odrastanje je proces. U tom procesu imamo mnogo puteva, raskrsnica i slepih ulica. Imao sam tu sreću da na ... Pročitaj celu priču

Grof pojeo princa 9

U francuski jezik zaljubila sam se zahvaljujući mom profesoru u gimnaziji. Msje
Danković, ili samo Msje, kako smo ga zvali, bio je na prvom mestu veliki gospodin. Uvek u
odelu, najčešće sivom, beloj košulji, pravih leđa, duguljastog lica koje su krasili mali brkovi, kao
upečatljiv modni detalj. Ali, njegovo gospodstvo nije bilo samo u pojavi, već mnogo više u
ponašanju, u stavu prema nama, svojim đacima, u odmerenim i uzdržanim reakcijama čak i kada
ga vidno iznerviramo, nikada povišen ton, i nikada ružna reč. Njegovi časovi nisu bili samo
časovi tog jezika, već i časovi iz kulture i istorije Francuske, dopunjeni njegovim ličnim
iskustvima sa putovanja u Pariz i druge gradove te zemlje. Činilo nam se, tada, ako nikada ne
odemo u tu zemlju, uzalud smo živeli.
Zvanično je bio mrgud, ali izrazito duhovit. Smejao se retko, nikada glasno, tek blagi
smešak ispod brkova. Ali, voleo je naš smeh kada su se dešavale neke komične situacije, činilo se
da istinski uživa. Na jednom času dao mi je da prevedem stranicu iz romana „Jadnici“ Viktora
Igoa. Mučila sam se s jednom rečenicom na pola strane, i onda rešila da bukvalno prevedem, tako
da je ispalo da je grof pojeo princa. Naravno, smejao se čitav razred, što mi je i bio cilj, i njemu je
zaigrao osmeh na licu, ali kratko i brzo se uozbiljio, kao po običaju. Počela je igra. U kojoj ja
navodno ne znam da nije moguće da grof pojede princa, u kojoj on nastoji da me kroz
komplikovanu rečenicu navede na pravi put, znajući dobro da rešenje znam, ali glumim, zato što
želim da se zabavim, a on protiv takve zabave nema ništa, naprotiv, i on uživa u njoj jednako kao
i mi. Prvi je popustio i pitao me: A da nisu ta dvojica samo večerali zajedno?

U francuski jezik zaljubila sam se zahvaljujući mom profesoru u gimnaziji. ... Pročitaj celu priču

Rat i mir 10

Moja razredna u VI beogradskoj gimnaziji predavala je srpski jezik. Mnogo joj je bilo stalo da od nas stvori akademske građane. Nikada neću zaboraviti događaj koji je obeležio godinu kada smo obrađivali "RAT I MIR" Lava Tolstoja, koji smo morali da pročitamo tokom letnjeg raspusta. Svojski sam se potrudio da pročitam skraćenu verziju, ne baš celu, doduše, da odgledam film i seriju što i nije bilo baš tako lako pre četrdesetak godina. Ipak, imao sam opštu sliku. Naravno, posle manje od 90 sekundi nedvosmisleno je utvrdila da delo nisam pročitao tako da sam morao i sam da priznam. Rekla mi je da me više ne poznaje, da me neće prozivati,da me ništa neće pitati, da joj se ne javljam dok ne pročitam ceo roman. I zaista se toga držala. U početku mi je to čak i odgovaralo, jedan predmet manje, ali me je sve vreme grizlo.
Zimski raspust mi je protekao uz četiri toma romana i preko 2000 stranica. Na početku polugođa sam joj se javio i svečano objavio da sam, konačno, pročitao. Na kraju me je zagrlila, poljubila i skoro pa zahvalila.
Verujem da ćemo je svi pamtiti po rečenici koju je često znala da izgovori: Devojku ne smeš ni cvetom da udariš.
To je bila moja razredna Jelena Mirković.
Napustila nas je ubrzo pošto smo maturirali.

Moja razredna u VI beogradskoj gimnaziji predavala je srpski jezik. ... Pročitaj celu priču