Veoma je poželjno voleti sebe, ali šta ako ta ljubav premašuje granicu dobrog ukusa i prerasta u opsesiju? Ili je jedna generacija samo pogrešno shvaćena?

Bio je divan, sunčan dan. Veliki i Mali sin, pas i ja išli smo bajsevima kroz šumu do ski staze. Tamo sam ja fotkala most, pila nes hladnu, nemućenu s mlekom, pas je jurcao u slobodnom stilu, a dečaci su istraživali šumu i spuštali se zip lajnom.

Život sa dva tehnološki osvešćena dečaka podrazumeva da su istovremeno uključeni: tablet i na njemu jutjuber, laptop i na njemu drugi jutjuber, TV i na njemu najnovija epizoda serije “Victorious” sa Arijanom Grande, a oni sede na trosedu i igraju Minecraft na telefonima, naravno ton na najjače. I ne, ne pitajte zašto je sve uključeno u isto vreme, zato što jeste. Adekvatnije je pitanje zašto igrice imaju ton i da li kreatori sadržaja i igrica razmišljaju o nama roditeljima i našim krhkim bubnim opnama?

Nisam igrala igrice još od Simsa kad su bili na CD-u, znači, nekih 20 godina. Kao svaki roditelj koji drži do reda, rada i discipline, prevrtala sam očima na roditelje koji koriste svaku moguću priliku da odmore mozak od stresa uz igrice. Bilo mi je slađe da klincima pravim palačinke i smišljam kreativne avanture, nego da se gleda u ekran po ceo dan.