Naučila sam decu da prave palačinke i sad na miru igram igricu

10.novembar 

Naučila sam decu da prave palačinke i sad na miru igram igricu

Nisam igrala igrice još od Simsa kad su bili na CD-u, znači, nekih 20 godina. Kao svaki roditelj koji drži do reda, rada i discipline, prevrtala sam očima na roditelje koji koriste svaku moguću priliku da odmore mozak od stresa uz igrice. Bilo mi je slađe da klincima pravim palačinke i smišljam kreativne avanture, nego da se gleda u ekran po ceo dan.

Jao, da samo znate kako sam sad slagala!

Prvo, ja uopšte ne znam da pravim palačinke.

Drugo, mi imamo naše vreme koje provodimo u zajedničkim aktivnostima, razgovorima, smejanju, đuskanju i to vreme mi je baš dragoceno jer oni uglavnom vole da su u igricama ili na YouTube-u ili sa društvom napolju. Moja deca su, kao i vaša, digitalna i nije da im je baš mnogo stalo da boje list iz bloka, kad već imaju aplikaciju za crtanje.

Ali, stvarno mi je vrlo važno da im ostavim u nozdrvama mirise kolača, palačinki, kokica koje pravimo kad petkom uveče gledamo film, da zapamte onaj osećaj radosti kad me pobede u Ne ljuti se čoveče i nerviranje kad ih dobijem u monopolu jer nisam od roditelja koji puštaju decu da pobede samo zato da bi osetila trijumf. Volim da znaju kako se gubi da bi u životu umeli da gube dostojanstveno.

I tako ja pod stare dane naučim da pravim palačinke da bih svojim potomcima obezbedila miris detinjstva u nozdrvama.

Ali, jednog kišnog dana toliko me je sve mrzelo, a oni su baš tad zapeli da jedu palačinke. Nikakve tu alternative, molbe, ubeđivanja ni odlaganja s moje strane nisu upalile, kao što nisu palile ni kod moje mame. Palačinke se, jednostavno, moraju jesti.

Okej, a šta ćete vi dok ja pravim?

Pa da igramo Match Masters.

Šta je to?

Dođi da vidiš, kaže Mali sin.

Smestim se pored njega i ispratim jednu rundu.

U, pa super je to, konstatujem. Hoću i ja.

Mali sin mi instalira igricu jer ja vam se baš nešto ne razumem u to i objasni mi osnovna pravila.

Poenta je da obarate kuglice i osvajate trofeje, novac i bustere, a igrate portiv ljudi iz celog sveta. Sednem da odigram jednu rundu. To se pretvorilo u još jednu, pa još jednu. Počeli su nestrpljivo da mi cupkaju pred očima i da sa usana ispuštaju reč: palačinke.

Sačuvaj bože, kao da me teraju da orem njivu. Ustanem, ostavim onaj telefon onako nedorečen i poteram ih u kuhinju.

Izvolite, brašno, jaje, ulje, voda, tiganj.

Pokažem im kako se prave palačinke i obećam dodatnih pola sata uz ekran onome ko uspe da ih prevrne kao Gordon Remzi. Pomognem im da umute smesu, pokažem kako se proliju po tiganju i pustim ih da se zabavljaju, iako sam znala da ću posle morati da renoviram kuhinju jer je to lakše nego da je sredim posle njihovog kuvanja.

Nema veze.

Zauzmem busiju na mom omiljenom mestu na trosedu, bacim se na Match Masters, svesno ignorišući radosnu ciku iz kuhinje.

Znam već da, kako padaju moji protivnici, a ja hrlim ka cilju, isto tako u kuhinji padaju brašno i jaja na patos, ali moji potomci hrle ka uspehu.

Ovaj poduhvat moj možda nije pedagoški preporučljiv i sigurno bi me dečji psiholozi gledali sumnjičavo, ali da vam kažem: iz moje perspektive, ja sam dobila malo slobodnog vremena i priliku da se igram i beskrajno zabavim. A moja deca naučila su da prave omiljenu poslasticu i biće spremni da znanje prenesu sutra na svoju decu, kad oni budu željni malo mira i igranja.

Pa i mi smo valjda, nečija deca.