Srela sam se oči u oči sa klincem koji maltretira decu u parku i reagovala sam kao kraljica

10.februar DIGITALNI RODITELJI

Naše naselje je super jer je naslonjeno na šumu i deca iz naselja su non-stop napolju, a i mi roditelji sa njima. Klinci se igraju, mi se smejemo uz kafu i svima lepo.

Tako bi zvučala poema o srećnom detinjstvu da je život poema, ali život ponekad nije fer i to je na svojoj koži osetio mali Luka, devetogodišnji nasilnik iz kraja koji maltretira našu decu. I ovo nije tužna priča o njegovim žrtvama, ovo je tužna priča o Luki.

Luka izlazi na igralište uvek sam, dok se naša deca dogovovaraju i izlaze u pratnji roditelja. Naši klinci, ima ih 10-15 u ekipi, dogovorom biraju igre i uglavnom nema frke. Luka se ne igra, ne dogovara, ne smeje, ne pravi kompromise. On ne učestvuje. On stoji sa strane, podbada, pljuje na teren i pušta nesnosnu muziku na mobilnom dok naša deca igraju fudbal. Luka psuje majku deci sa kojom se ne igra, dok njegova majka nezainetersovano sedi kod kuće i gleda TV. Luka preti batinama deci i često ume da ih udari, ali Luki ne možemo ništa jer ne možeš da vaspitavaš tuđu decu, a oni čije je dete jednostavno nisu tu.

Prevršilo je svaku meru letos kad je Luka zalepio na zemlju moje dete od šest godina. Luka ima devet godina, viši je i jači od mog mlađeg potomka koji je pritom: pacifista i apsolutno nesposoban da se fizički obračunava. Uglavnom koristi pamet i reči, ali mu to u ovom slučaju nije bilo od vitalnog značaja jer mu je prokrvario nos od udarca glavom o beton.

Skočili smo sa klupa i poleteli na teren, da rešimo. Krvarenje je stalo, plač je prestao, deca su se razišla, ja sam malog odvela kući i sve je prošlo bez posledica, osim što sam osetila nemoć, bes i tugu jer nisam imala kome da se obratim. Luka je ostao na terenu, sam, njegovi roditelji nisu bili tu.

Ne možeš da vaspitavaš tuđu decu, ponavljala sam sebi, ali sam znala da neću stati na tome. I da Luka neće stati. Desilo se posle tri dana ponovo. Luka je opsovao majku jednoj devojčici, dečaci su skočili da je brane, svađa, dreka, cika, vriska... Prišla sam Luki i zamolila ga da sednemo na stepenice, nas dvoje, sami. Ponudila sam ga keksom i pitala da li je nekad neko opsovao njegovu mamu. Rekao je: “Tata”. Pitala sam ga kako se tada osećao. Počeo je da plače. Iz njega je izašlo devet godina svađa roditelja, nezadovoljstvo životom i nemoći. Pitala sam Luku da li bi pozvao mamu da dođe da pije sa nama kafu dok se oni igraju. Rekao je da mama neće pristati, ali može da je pita. Pojeli smo keks, obrisao je suze, ispričao mi neke dogodovštine iz škole i otrčao kući.

Posle skoro sat vremena pojavio se sa mamom. Prišla nam je, ofanzivno, mislila je da je Luka nešto zabrljao. Ponudile smo joj kafu iz termosa koji uvek nosimo napolje, pitale je gde je kupila šorts i uvukle u naš razgovor na milion ženskih besmislenih tema.

Luka je stajao pored terena dok su naša deca igrala fudbal. Onda je mali Mihailo, Marinin, zaustavio igru i pitao ga da stane na gol. Luka je stao na gol. Klinci su dobili saigrača, mi još jednu sagovornicu. Ispostavilo se da je Lukina mama skroz kul žena, umorna, premorena, sama u obavljanju kućnih poslova, opterećena brigom o deci jer oca nije briga.

Kad sagledate situaciju iz Lukinog ugla, jasno je da on samo izbacuje svoje frustracije, ne treba da budete psiholog da bi vam bilo jasno odakle vetar duva, a malo drugačiji, nekonvencionalni pristup preobratio je dečaka i on je sada član ekipe iz kraja.