Preporuke za roditelje i decu: kako se zaštititi od nasilja na internetu?

1.septembar DIGITALNI RODITELJI

Nasilje na internetu može da boli podjednako, a ponekad i više nego fizičko nasilje. Brzo se širi, nije lako predvideti šta će ga izazvati ni ko stoji iza njega kada se dogodi. Mladi koji se sa tim iskustvom suočavaju možda nisu spremni da odmah potraže pomoć, a roditelji ne prepoznaju uvek da je dete zabrinuto. Zbog toga smo pripremili preporuke i podršku i za decu i za roditelje.

Podaci i istraživanja
O kompleksnosti ovog fenomena najbolje govore nedavno objavljeni podaci projekta “Mogu da neću”, od kojih izdvajamo samo neke:

● 57% devojaka bilo je izloženo online komentarima sa seksualnom konotacijom
● 9% devojaka bilo je izloženo objavi videa ili fotki koje su nekome poslale privatno
● 55% momaka bilo je izloženo online pretnjama po fizičku bezbednost
● 70% devojaka u situaciji digitalnog nasilja oseća bespomoćnost i strah dok 85% momaka smatra da to nije velika stvar

Isti podaci govore i da ukoliko bi se fotografije devojke našle u čet grupi, svaka treća mlada osoba bi razgovarala sa roditeljima, a najmanje njih bi razgovaralo sa nastavnicima, što ukazuje na to koliko je teško podeliti osećanja i strahove na ovu temu.

Novinarka i aktivistkinja Iva Parađanin na ovu temu kaže:

“Prema mnogim istraživanjima, uznemiravanje i nasilje na internetu među mladima pretenduje da prevaziđe ono u fizičikom prostoru, po zastupljenosti ali i po ozbiljnim posledicama. Skoro sve negativne interakcije među mladima prebačene su u onlajn prostor, gde su oni čini se poptuno nezaštićeni. Prema najnovijem istraživanju mladih u Srbiji koje je sprovedeno u okviru kampanje “Mogu da neću”, čak 57 odsto devojčica svakodnevno dobija onlajn komentare seksualne sadržine.

Kao i u svakoj sferi kada govorimo o mladima i ovde je najvažnija edukacija: razgovarati sa njima i osvestiti šta je uznemiravanje, zašto ono nije u redu, a posebnu pažnju posvetiti tome da osoba koja ga je doživela nije kriva i nije ni na koji način izazvala da dobije neprimereni komentar, neželjenu poruku ili bude žrtva osvetničke pornografije.

Mislim da je jako važno razgovarati sa njima i raditi u dva smera: kako se treba ponašati ako doživiš onlajn nasilje, ali i zašto ga ne treba sprovoditi nad nekim drugim. Naglasila bih ključnu važnost razgovora sa mladima o ovoj temi, jer je nažalost ova vrsta nasilja u njihovim krugovima normalizovana i često se smatra delom šale ili nečega bezazlenog.”

Psiholozi o nasilju na internetu kažu:

“Globalni izveštaji pokazuju rast broja dezinformacija kao i rast trenda prevara i nasilja putem interneta, čije su meta i deca i odrasli. Takođe, poznato je da predatori prate ponašanje i navike dece i mogu da iskoriste priliku u kojoj su deca dostupnija, kao što je to danas. Na nama je da pre njih otkrijemo sve eventualne opasnosti i, uz punu podršku, dobru komunikaciju i razumevanje, zajedno prolazimo kroz čudesni digitalni svet.

Kada pričamo o opasnostima i zlostavljanju dece na netu, pre svega mislimo na slanje eksplicitnih poruka (sexting), ucenjivanje sadržajima koji imaju seksualnu konotaciju (sextortion), virtuelno maltretiranje (cyberbulling), komunikaciju odraslih sa decom koja ima za cilj seksualnu eksploataciju (Grooming - vrbovanje), izlaganje dece pornografskim sadržajima.

Iako nam deluje strašno, postoji način da se digitalno nasilje prevenira – dobra, otvorena, dvosmerna komunikacija sa decom je najvažnija. Trebalo bi da im objasnimo čemu služe opcije block i ignore i kada i kako da ih koriste, zbog čega je neophodno da sačuvaju tragove digitalnog nasilja, ma kako oni uznemirujući bili, zašto da budu oprezni kada šalju fotografije i sa kim sve dele poverljive podatke. Važno je naučiti ih da ne komentarišu, ali i da ne prosleđuju sadržaje koji na bilo koji način mogu da povrede nekoga. Takođe, trebalo bi da ih učimo i da ne trpe uvrede, sagledaju svaku situaciju iz tuđih cipela i razumeju drugu stranu.”

Šta da radiš ako si mlada osoba koja proživljava iskustvo nasilja?

Nemoj da čekaš! Vrlo često iz straha odlučujemo da samo čekamo, nadajući se da će prestati samo od sebe ili da se povučemo u sebe birajući ćutanje koje nam deluje lakše nego da se suočimo sa svim bolnim emocijama, ljutnjom, razočaranošću i krivicom. Ipak, mnogo bolje rešenje je da prikupiš hrabrost i progovoriš o onome što ti se dešava.

Kome da kažeš? Reci drugarici u koju imaš poverenja, bratu ili sestri, mami ili tati, nastavniku ili nastavnici, školskom psihologu, čak i članovima dalje porodice sa kojima imaš blizak odnos. Iako ti možda ne deluje da će te razumeti, važno je da rizikuješ i sva svoja osećanja straha staviš na pauzu, pa hrabro zakoračiš ka podršci. Seti se da nisi kriv/a za to što ti se dešava i da nemaš čega da se bojiš, jer problem postaje manji čim ga sa nekim podelimo, i svakako ćemo lakše rešiti situaciju sa nekim ko ima više životnog iskustva i zna koje korake je pametno preduzeti.

Kako da kažeš? Odaberi način koji čini da se osećaš najmanje ranjivo, na primer napiši poruku, ili snimi audio ako ti je previše teško da razgovaraš lice u lice. Možeš i da zamoliš brata, sestru ili neku drugu osobu od poverenja da podeli sa nekim ko ti je najbliskiji, a može da pomogne, kroz šta u ovom trenutku prolaziš, ako nemaš snage da to podeliš sam/a. Sasvim je u redu da na svakom koraku potražiš podršku, čak i ako to znači da neko treba da sedi kraj tebe i drži te za ruku dok šalješ tu poruku, to je sasvim u redu.

,Ako ti se čini da nemaš snage za ceo taj proces seti se nekih situacija u kojima si samu sebe/samog sebe iznenadila/o snagom, sigurno ih je bilo! :) I sigurno si reagovao/la hrabro i neustrašivo, iako to možda od sebe nisi očekivala/o. Kao ljudska bića mi smo puni potencijala i izdržljivosti, samo zakorači napred i udahni duboko, prvi korak je najvažniji a zatim sve ide lakše. Seti se da si snažan/a, jak/a i hrabar/a čak i u momentima kada to ne vidiš jasno - osobine poput hrabrosti koje nas čine čudesnim osobama uvek su tu i samo čekaju priliku da se pokažu.

Ako nisi siguran/a da li je nešto nasilje ili šala oslušni svoje srce, ako je uznemiremo zbog onoga što si pročitala/o ili videla/o moguće je da zaista jeste u pitanju nasilje, baš zato što ga je ponekad teško prepoznati jer ne mora uvek da bude izrečeno eksplicitno. Važno je da podeliš kako se osećaš sa nekim bez obzira koliko “glupo” i nevažno izgledalo kada sve posmatraš očima koje su uplašene. Sve ono što te je uznemirilo jeste važno, i sasvim je u redu da uvek potražiš savet i podršku, na primer od starije sestre ili brata ukoliko misliš da su oni možda imali slična iskustva. U svakom slučaju, ti biraš kome se obraćaš za podršku, jer je najvažnije da se kraj te ososbe osećaš sigurno i mirno, i da znaš da te neće osuditi niti grditi.

Ako te osoba kojoj si se obratio/la nije shvatila ozbiljno nemoj se obeshrabriti, prikupi energiju i kreni dalje, obrati se nekom drugom ko će imati više sluha za tvoje potrebe. Ljudi koje volimo ponekad nas ne razumeju kada je nama najvažnije jer imaju svoje brige i probleme, i u tom trenutku možda nisu u najboljem raspoloženju. Važno je da se ne ljutiš na njih, nego da nastaviš u smeru traženja podrške i pitaš osobe oko sebe za pomoć sve dok ne naiđeš na onu pravu.

Šta da radiš ako si roditelj/ka osobe koja preživljava nasilje

Našoj deci nije lako da sa nama podele nasilje, zato je važno pažljivo osluškivati njihove verbalne i neverbalne poruke uz spremnost da pružimo podršku.

,strong>Razgovarajte sa detetom pre nego što se nasilje dogodi, preventivno, i posavetujte ga/je da sačuva printskrinovane poruke, i ohrabrite da odmah dođe prvo kod vas bez straha da ćete se naljutiti ili smatrati da je on/ona kriv/a.

Negujte odnos poverenja i bliskosti jer onda će vašem detetu biti mnogo lakše da priđe i podeli ako ga/je nešto muči. Razgovarajte svakodnevno o željama, potrebama, idejama, maštanjima, a ako vašem detetu baš i nije do priče pronađite naičine da imate svoje zajedničko vreme koje ćete ispuniti razumevanjem.

Obratite pažnju da li se bilo šta neobično dešava poput toga da dete mnogo manje koristi elektronske uređaje nego inače, nove poruke ga uznemiravaju, krije ekran od vas, govori o tome kako ne želi da ide u školu i povlači se u sebe. Reakcije na digitalno nasilje mogu biti različite, pa ih možete prepoznati i u mnogim drugim stvarima budući da kao roditelji najbolje poznajete svoje dete i njegovo uobičajeno ponašanje.

Ne vičite i ne ljutite se ako dete sa vama podeli da prolazi kroz nasilje na internetu. Koliko god da ste uznemireni vikanje nikada nije rešenje, kao ni ljutnja, koja samo može da vas udalji jedne od drugih. Namesto toga pokažite razumevanje, smirenost, utešite ga/je, ohrabrite i podržite, za početak osim lepim rečima i zagrljajem, a onda razmislite o tome šta su najbolji dalji koraci.

Budite smireni i reagujte promišljeno kako bi vaše dete znalo da ima na koga da se osloni. Porazgovarajte sa drugim roditeljima o tome, potražite podršku škole, ako je potrebno i pravnika ili policije. Važno je da ne prenagljujete u odlukama već da staloženo pristupite situaciji, uz brigu o osećanjima vašeg deteta.

Čuvajte lepe trenutke i podržavajte jedni druge dok prolazite kroz zajedničko rešavanje situacije i traženje podrške. Budite uvek tu za svoje dete ukoiko poželi da razgovara. Razmotrite psihološku pomoć koja bi mu možda ulila dodatnu snagu. Kreirajte ušuškane trenutke poput gledanja filma ili odlaska u prirodu, i u svakom trenutku čuvajte i podržavajte jedni druge.

Ljubav, podrška i razumevanje najbolje pomažu u svim izazovnim situacijama, kao i podsećanje da imamo jedni druge i da će to iskustvo uskoro biti iza nas.