Heroina Instagrama Milica Knežević: “Živeti sa invaliditetom nije kraj života!”

10. Februar

Imala je 15 godina kada je 2009. U saobraćajnoj nesreći zadobila povredu kičme koja joj je oduzela hod. Prognoze lekara bile su turobne, ali Milica ih je pretvorila u svetlost. Sa samo 1% šanse da pokrene bilo koji deo tela, 14 godina kasnije, hrabra devojka iz Zrenjanina u kolicima surfuje, pleše, slika, planinari, menja Srbiju i beskompromisno se bori za prava osoba sa invaliditetom. Za portal Bezbedni klinci ispričala je kako živi u svetu koji je nepristupačan za njena kolica.

Kako je biti Milica Knežević u februaru 2021. godine?

- Malo stresno, avanturistično, zauzeto planiranjem novih projekata, ali nasmejano.

Sudbina te je smestila u kolica i svet sada drugačije izgleda. Kada i kako je došlo do povrede?

- Doživela sam saobraćajnu nezgodu 2009. godine, gde sam, kao suvozač, zbog prevrtanja automobila zadobila povrede, od kojih su prelom kičme i povrede kičmene moždine rezultovali paralizom mog tela.

Šta se promenilo, a šta nije otkako si u kolicima?

- Rekla bih da se promenilo mnogo, a da je istovremeno i mnogo ostalo isto. Svet oko mene je ostao isti, ali se moja perspektiva promenila. Iskusila sam koliko jedan trenutak može da utiče na to da ti sva prava koja imaš kao ljudsko biće, odjednom budu uskraćena samo zato što si osoba sa invaliditetom. Naglo sam odrasla jer sam morala da se suočim sa problemima sa kojima se većina mojih vršnjaka nije susretala. Naučila sam da različitost, u svakom smislu, ne treba da bude i nije nešto loše, iako se vrlo često tako ne posmatra. Uvidela sam da biti osoba sa invaliditetom nikako ne znači kraj života. I na kraju da uvek treba odabrati da zaista živimo život, umesto da samo preživljavamo dan za danom.

Najveće prepreke u realnom svetu? Sa kojim problemima se srećeš?

-- Najveća prepreka mi je definitivno nepristupačnost. I arhitektonska, ali i ona koja se ogleda u percepciji društva o osobama sa invaliditetom. Što direktno dovodi i do diskriminacije. To ima uticaj na svaki aspekt života – od nemogućnosti da odete kod lekara, da se obrazujete, zaposlite, da koristite javni prevoz pa sve do obične šetnje ulicom. Ogroman broj predrasuda u vezi sa invaliditetom, kao i nefunkcionisanje sistema, dodatno doprinose uskraćivanju prava, isključivanju iz društva i marginalizaciji osoba sa invaliditetom.

Pokretanjem bloga “Izaberi da živiš”, Milica se upustila u žestoku borbu za prava osoba sa invaliditetom I uvela je vrlo konkretne promene I u društvo, I u institucije I na ulice. Vrlo je aktivna na Instagramu, gde galerijom postova postavlja nove izazove osobama čije je kretanje otežano, alii im pruža I pordršku I ogromnu motivaciju. Tvoj blog i tvoji postovi su velika podrška ljudima. Šta postižeš? Da li se nešto promenilo u smislu olakšavanja života ljudima sa invaliditetom?

- Nekako sam i pokretanjem bloga “Izaberi da živiš”, a i objavama na društvenim mrežama želela da pružim informacije o svojim iskustvima, pre svega ljudima koji se nađu u sličnoj situaciji, da utičem na podizanje svesti kod ljudi o tome da živeti sa invaliditetom nije kraj života i da zbog toga niko nije manje vredno ljudsko biće, ali i da ukazujem na probleme sa kojima se osobe sa invaliditetom suočavaju u našoj zemlji. A to mi je omogućilo da budem i pokretač i podrška za male, ali jako važne promene. Neki od primera su da je fakultet na kojem studiram sada pristupačan za korisnike kolica i sve one koji se iz nekog razloga otežano kreću, da je četvoro studenata iz Niša videlo moj post o problemu sa nepristupačnim toaletima i svojom inicijativom su dovele do toga da se u Nišu izgradi javni toilet koji će biti pristupačan i osobama sa invaliditetom (@jednakpristup), bila sam mentorka na prvom mentorskom programu za žene sa invaliditetom u Srbiji, gde smo radile sa sjajnim mladim ženama (@femplatz), itd.