Da li su agresivne igre zaista agresivne i šta deca iz njih uče?

4. Februar

Kako rastu, klincima se menjaju i gejmerski afiniteti. Od bezazlenih edukativnih i kreativnih igrica, naše čedo odjednom želi u svet “pucačina” u kom obitavaju svi drugari. Roditeljima u najavi nije dobro jer “nasilje rađa nasilje”, ali takođe i zabrane rađaju bunt i skrivanje. Kontroverza oko toga da li se agresivno ponašanje prenosi u stvarni život traje dug vremenski period. Pa gde je kompromis i da li su agresivne igrice zaista agresivne? Da li će i dete postati agresivno posle nekoliko sati u Call of Duty, Stand of, Infinity, Ops, GTA? Ne brinite, neće, kažu psiholozi.

Analiza 28 globalnih studija iz 2008. godine utvrdila je minimalno pozitivnu korelaciju: nisu pronađeni dokazi da se vremenom akumulira šteta od igranja nasilnih igara. “Video igre ne dovode do nasilja ili agresije” pokazala je ponovna analiza podataka prikupljenih od više od 21 000 mladih ljudi širom sveta.

Istraživači, predvođeni Aronom Dramondom sa novozelandskog Univerziteta Masej, preispitali su 28 studija iz prethodnih godina koje su proučavale vezu između agresivnog ponašanja i video igara. Taj metod poznat je kao metaanaliza.

Nov izveštaj, objavljen u časopisu “Roial Societi Open Science” u julu 2020. godine, otkrio je statistički značajnu, ali minimalnu pozitivnu korelaciju između nasilnih igrica i agresije, ispod praga potrebnog da se računa čak i kao „mali efekat“.

„Stoga, sadašnja istraživanja nisu u stanju da podrže hipotezu da nasilne video igre imaju značajan dugoročni prediktivni uticaj na agresiju mladih“, navodi se u izveštaju.

Jedan od uobičajenih argumenata za negativan efekat igara je da se mala šteta može akumulirati tokom vremena: ako igrač završi svaku utakmicu malo agresivnije, to bi dugoročno moglo dovesti do značajne promene u temperamentu. Ali studija ne nalazi dokaze za takvu akumulaciju, a zapravo pronalazi dokaze koji vode u suprotnom smeru. Studije dosledno otkrivaju da su „dugoročni uticaji nasilnih igara na agresiju mladih blizu nule“.

Deca sklona nasilnom ponašanju ispoljavaće svoj bes nevezano za igrice i zato je važno da se reaguje na svaku promenu u ponašanju deteta. Podrška roditelja je veoma važne jer guranje problema pod tepih dovodi do nagomilavanja problema i sve težeg rešavanja.

Iako se tipičan igrač ovakvih igrica, u laičkoj javnost naziva čudakom, psiholozi su saglasni da video igrice u stvari mogu da nauče decu socijalnim veštinama. Takođe, ako se roditelj potrudi, igranje igrica može biti značajna zajednička aktivnost koju dele roditelji i deca. Čak će u većini slučajeva dete biti veštije u igranju igrice nego roditelj, što će im dozvoliti da ’’obrnu uloge’’ i da dete nešto nauči roditelja. Mnoge igrice u kojima ima više igrača ohrabruju decu da razviju kooperativnost u ostvarivanju zajedničkih ciljeva, da slušaju tuđe ideje, zajedno formulišu planove. Ali, video igrice mogu služiti i kao ‘’ventil’’ za nakupljenu frustraciju, kao kanal za prirodnu agresivnost dece i način redukcije stresa. Nema stvarne štete ako dete nekoga ‘’upuca’’ u igrici, za razliku od stvarnog života. Po nekima, čak je i fudbal kao igra brutalniji od igranja igrica jer se tamo dešavaju realni konflikti i tuče na terenu.

Zato, sledeći put kad vaše dete poželi da učsetvuje u bitkama, pridružite mu se. Budite njegov najbolji saborac i u digitalnom i u stvarnom životu, podrška i ljubav jer u takvom odnosu agresija nema nikakvu šansu.