Zidić kod SKC-a vs. zidić na mrežama

Jedan tata je mladost proveo na čuvenom zidiću kod SKC-a. Njegov sin provodi vreme isto na “zidiću”, ali ne kod SKC-a. Na virtuelnom. Ovo je njihova paralelna priča.

Miloš (50 godina): Odrastao sam u Beogradu devedesetih. Imao sam sreću da sam uhvatio čudesnu zaostavštinu Beograda osamdesetih, kada je grad imao šmek, urbanu kulturu i kada smo svi mi bili ponekad “ulični hodač”. Zidić kod SKC-a je sedamdesetih bio mesto gde se rodila avangarda, a devedesetih smo pokušavali da održimo taj duh. Moja ekipa je danas rasuta na sve strane sveta, ali tada smo bili klinci koji su “blejali” na čuvenom ćošku zdanja pored kojeg je prolazio ceo grad i uvek si nekoga poznavao, uvek je neko zastao da proćaskate, tu su se održavali koncerti, bio je naša oaza mira u vreme kad je mir bio dragocen pojam. Na tom zidiću sam se zaljubio u Marinu i kad god bi došla petkom ili subotom, Okac joj je svirao na gitari Kazalište “Marina”.  Ona se smejuljila u onoj njenoj kariranoj suknjici, glumili smo neko ludilo kao ne zanimamo jedno drugo, a srce bi i se steglo kad bi ona posle samo 10, 15 minuta razgovora rekla “Ćao” i otperjala na Akademiju ili gde ju je već nosio grad. Na tom zidiću je moj ortak Mare rekao da se seli u Australiju, što znači da nećemo biti zajedno na faksu. Na tom zidiću sam ipak poljubio Marinu kad smo se našli da zajedno idemo na doček Nove godine kod Okca. Proveli smo zajedno naredne tri godine i mislim da sam joj slomio srce kad sam prekinuo jer sam bio opasan frajer za kojim su ludele gradske mačke. To, naravno, nije istina. Bio sam zaljubljen do koske i uplašio sam se da bi ona tako lepa i divna mogla da me ostavi, pa sam je preduhitrio. Izvinio sam joj se pre desetak godina kad smo se sreli na jednom venčanju, a ona je bila lepa kao i tad na zidiću i ima muža i troje dece. Sa tog zidića sam išao da slušam Brejkerse uživo ili sam samo sedeo kad bih zapalio sa faksa i na vokmenu slušao Pistolse. Okac je na tom zidiću zapalio prvu pljugu i zamalo se ugušio. Prao je ruke u fontani kod Beograđanke da ga Vera (mama) ne bi provalila da smrdi. Mare je otišao u Australiju. Okac je postao menadžer u jednoj kompaniji, a ja sam sa tog zidića otišao u život koji mi je doneo moju Vesnu, a ona nam je donela Unu i Andreja. Andrej ima 15 godina i hormone koji divljaju. Njegov zidić je sličan mom, ali je digitalan i na njemu je po ceo dan. Tamo raste i voli. Ali, neka vam to sam ispriča.

Andrej: Kad sam bio klinac, tata me je vodio na sva mesta na koja su on i mama izlazili kad su bili mladi. Jedno popodne smo kupili sladoled i šetali gradom, on je imao neku ospervaciju o tome da mnogo blejimo na mrežama i kao sad će on da mi pokaže gde je on visio kad je bio klinac. Odveo me je na taj čuveni zidić i ispričao ovo što je ispričao vama. A to isto se dešava i meni, samo na drugom mestu. Uglavnom sam u igricama, ali sa društvom imam grupu na Vocapu i uglavnom tako komunciramo. Ili preko DM. U tim grupama se dogovaramo gde ćemo uveče, tu sam objavio da sam zaljubljen u Lenku, ali sam zaboravio da je i Lenka u toj grupi pa danima nisam smeo da izađem iz kuće od blama. Ta prepiska oko nje je trajala danima i nisam smeo da čitam šta pišu, ali mi je Tara poslala poruku i rekla mi da je i Lenka zaljubljena u mene i da sam ispao čudak jer sam nestao. Hteo sam da joj pošaljem poruku, ali mi je tata rekao da je mnogo bolje da je pozovem da izađemo i da ćemo zajedno da smislimo šta ćemo ako Lenka odbije. Pristala je. Išli smo u bioskop, a posle smo sedeli na klupici pored njene zgrade i smejali se, pokazivao sam joj neke gluposti na TikToku. Hteo sam da je poljubim, ali nisam baš imao hrabrosti. Spasilo me je to što njen prozor gleda na klupicu i njena mama je sedela na terasi sa drugaricama, pa kao, bezveze je. Ali, ljubili smo se drugi put, kad sam je pratio sa bazena kući. Nama je lakše da pišemo nego što je “matorcima” bilo uživo. Tata je gledao Marinu mesecima, a nama je dovoljno da pošaljemo poruku i odmah znamo na čemu smo. U tim našim grupama, u inboksu i u komentarima na mrežama mi delimo sve što nam se dešava, tu smo jedni za drudge ako je neka frka i super je jer možemo svi u istom trenutku da reagujemo ako je neko u problemu ili u dilemi. Možeš odmah da daš savet, ne moraš da čekaš da neko dođe na dogovoreno mesto i da cupkaš dok ne dođe da mu kažeš šta se desilo. Možeš da se uključiš ili isključiš iz neke priče, a da niko ne misli da si krindž, nego je to kul, svako radi šta mu se hoće. Tu delimo smešne fotke, mimove, klipove, diskutujemo o igricama, pitamo jedni druge za savet ili se šalimo sa nekim. Niko ne može da uđe u grupu i da nas smara, kao što je mogao da se “prikači” ekipi na zidiću i da ih smori do besvesti. Ali, možda mi je malo žao što na našim digitalnim “zidićima” ne možemo na gitari da odsviramo pesmu Lenki.