Zašto sam deci dozvolila da slušaju užasnu muziku na YouTube-u?
Rasla sam devedesetih i muzički ukus kreirala u KST, SKC i na Akademiji. Nekako sam izbegla dizelaške uticaje, nisam išla na rejvove i nekako sam i danas ostala zaglavljena u toj muzici koja, po mom skromnom mišljenju, ima smisla i neku filozofiju- punk, rok, pop.
Odrasla sam, ali sam “muzički” ostala zaglavljena u prošlom veku. Dobila sam decu koju sam uspavljivala uz operu i tango, pevala im Obojeni program i Đavole dok su mi bili u stomaku, danas kad mi neko od njih kaže “ali, Pera je rekao to i to”, odgovaram: “da li veruješ Peri ili misliš svojom glavom”. Parafraziram i citiram Brejkerse u svakoj zgodnoj situaciji, ali nikada deci nisam nametala šta će da slušaju.
Tako smo došli u situaciju da stariji primerak voli ACDC i Metaliku, a mlađi sluša neku nesnosnu rusku verziju Jale i Brata. Ja na to uglavnom odgovaram Brejkersima, Haustorom, Kud Idijotima i mi smo, da vam kažem, prava jedna muzička kutija puna šarenih bombona.
I to je sve bilo super, dok onomad mlađi primerak nije došao iz škole sa YouTube-om podešenim na najjače i grunuo izvesnu pesmu “Krtina”. Ne želite da vam iznosim detalje pesme, u svakom slučaju, to vam dođe da vam se želudac prevrne. Stariji se pojavio sa idejom da na ripit pušta izvesnu pevačicu iz žanra koju naši susedi zovu “cajke”.
Sedoh očajna pored veš mašine (moja sigurna kuća kad mi dođe da iskočim iz kože, da plačem i da ćutim sama) sa pitanjem gde sam to pogrešila. Da li je moguće da ništa od mene nisu naučili, a vidi što sam pametna. Jesam vas zato devet meseci teglila, da me izdate kao Brut svog ćaleta i sve tako u tom stilu.
I onda se setim. Bila je devedeset i neka. Tata i ja smo provodili noći i noći u razgovorima o knjigama, muzici, filozofiji, životu, o veri, smrti, ljubavi. Bila sam na nekoj tinejdžerskoj klackalici kad sam naprasno odlučila da ću da slušam narodnjake i da mi je sad omiljena pesma jedne poznate turbo folk pevačice. Tata me je pogledao preko naočara i rekao: “Odličan izbor. Ajde pusti nam malo da slušamo.”
Pustila sam CD i odvrnula do daske. Vidim da mu tačno param uši, ali moj buntovnički stav nije dozvoljavao da se povučem. Ćutala sam, a ćutao je i on.
Kad se pesma završila i dalje je ćutao, a onda me je pitao: koji stih ti se najviše dopada i zašto.
Ja sam inače verbalno gromada jedna od žene, ali obično u kritičnim trenucima zanemim.
Nešto sam promucala, promrljala i rekla: nijedan.
A zašto?
Nema smisla ništa tu, a i muzika je očajna.
I proveli smo vreme razgovarajući o pesmi, o stihovima bez vrednosti, bez ljubavi, bez ikakve emocije, o vulgarnosti i muzici koja je prati, a ne hrani dušu. Nije ti toplo kad je čuješ. Ne veruješ ni u jednu reč.
I toga sam se setila dok sam se samosažaljevala pored veš mašine. Te moje turbo folk avanture koja je trajala tri dana. I koja mi je donela radost razgovora sa tatom koji mi je tog dana otkrio Voltera i njegovu divnu ideju o ljubavi i utopiji.
Izašla sam iz kupatila i zamolila decu da mi puste Krtinu. Pogledali su se u neverici i sramežljivo pustili pesmu. Ćutali su oni, a ćutala sam i ja. Uhvatila sam im poglede, iste one koje sam ja upućivala tati i znala sam šta misle.
Kad se završila pesma, ćutali su. Pitala sam ih: koji stih vam se najviše dopada?
Meškoljili su se i tiho rekli: nijedan.
Seli smo na patos i ponovo pustili pesmu. Analizirali smo stih po stih, objasnila sam svaku ružnu reč u toj pesmi, svaki kontekst i svaku notu. Objasnili su mi razliku između prostakluka i psovke u kontekstu kad ima smisla. Rekli su mi da im se ne sviđa muzika, ali da svi slušaju pa i oni.
I onda sam ih pitala: da li veruješ svima, ili misliš svojom glavom?
Rekli su mi da ne smaram, izljubili smo se i otišli su u sobu da igraju Minecraft. Ja sam pustila Disciplinu i kuvala ručak koji će opet da zagori. Oni su i dalje tamo razgovarali o pesmi i odlučili da više neće da je slušaju.
Hvala, tata.