Vukašin Čobeljić: Prvo i najvažnije je da mladi nauče da prepoznaju nasilje

03.septembar DIGITALNI RODITELJI

Zbog čega se javlja nasilje na internetu i van njega, kako da ga prepoznamo i da se sa njim izborimo? O tome smo razgovarali sa Vukašinom Čobeljićem, psihologom u Univerzitetskoj dečjoj klinici “Tiršova”. On radi sa decom i mladima koji prolaze kroz isksutvo lečenja od malignih bolesti kao i sa mladima koji pokazuju psihosomatske simptome.

Kako da prepoznamo nasilje na internetu i van njega?
Nasilje na internetu spada u vid psihološkog nasilja i manifestuje se putem vređanja, zastrašivanja, odbacivanja ili ignorisanja deteta. Ključni kriterijum ili odgovor na pitanje gde počinje granica kada je dete izloženo nasilju je detetov subjektivni osećaj patnje ili ugroženosti. To je trenutak kada dete shvati da se oseća veoma loše – jer se u praksi često dešava da druga deca ne shvataju da su ugrozili drugo dete (”Pa mi smo se samo šalili i nismo ništa mislili ozbiljno!“). Takva stanja mogu da dovedu do različitih promena kod mladih (promene na nivou ponašanja ili osećanja). Na primer deca mogu da se povlače u sebe ili da postanu neuobičajeno agresivna, ili da ispoljavaju tužno i depresivno raspoloženje, kao i pojačan strah u različitim situacijama, što ranije nije bio slučaj. Kada je u pitanju fizičko nasilje znaci i posledice nasilja su najčešće vidljive, dok kod psihološkog (emocionalnog) nasilja znaci i posledice nisu vidljive, ali su dugotrajnije i intenzivnije.

Zbog čega se u nekim osobama javlja potreba da povrede druge, posebno na internetu?
Zlostavljači su osobe koje su često i same imale obrazac nasilnog ponašanja u svojim porodicama (nasilje se sticalo putem učenja po modelu – transgeneracijskim prenošenjem). Takav vid ponašanja su usvojili kao jedan od načina rešavanja različitih spoljašnjih i unutrašnjih konflikata. Ponekad bi primenjivali nasilje, jer bi na taj način osećajući moć u odnosu na drugu osobu umanjivali svoja osećanja nesigurnosti i nezadovoljstva. Internet je u tom smislu idealan medij, jer se osobe ne vide oči u oči, tako da je komunikacija olakšana. Često osobe nasilnici imaju utisak “kao da se ništa nije ni desilo“, kada je u pitanju internet.

Kako takvo iskustvo nasilja utiče na mlade?
Smatra se da psihološki vid nasilja ostavlja dugotrajne i intenzivne posledice. Deca mogu da menjaju u negativnom smeru sliku o sebi (“Ja sam kriv, ja sam loša osoba, ja sam niko i ništa“), zatim sliku o drugima (“Ljudi su loši i ni u koga više nemam poverenja“) i sliku o svetu oko sebe (“Svet je vrlo opasno mesto i opasnost svuda vreba“). Ovakva razmišljanja će uticati na njihovo svakodnevno ponašanje i postepeno će dovoditi do izolacije, povlačenja, burnog reagovanja i različitih promena koje ranije nisu bile prisutne, a koje će potencijalno uticati i na buduće odnose.

Šta su tvoja zapažanja - kako mladi izlaze na kraj sa iskustvom nasilja, da li o njemu govore ili se češće odlučuju na ćutanje?
Prvo i najvažnije je da mladi nauče da prepoznaju nasilje. Mnogi nisu sigurni da li su reakcije drugih normalni obrasci ponašanja (“mislio sam da je to u redu i da se dešava i drugima“) ili se radi o nasilju koje ih ugrožava. Kada su pak sigurni da je u pitanju nasilje, kod njih se javlja dilema da li da uopšte podele svoje iskustvo sa drugima (a zatim i sa kojim osobama) ili da pokušaju sami da prevaziđu novonastale okolnosti. Često se plaše da će ako se otkrije nasilje, biti izloženi “osveti“ od strane nasilnika i dodatnom zlostavljanju, što dovodi da pokušaja da izbegavanjem osobe koja ih je ugrozila i mesta gde potencijalno mogu da budu ugroženi ublaže ili spreče nastanak tegoba. Ukoliko se nasilje nastavi ili unutrašnja patnja postane nepodnošljiva, obraćaju se osobama od poverenja (roditelji, vršnjaci, učitelji, treneri, psiholozi, pedagozi), što je zapravo najispravniji put, uz smernicu da nije ključno dugo trpeti, već reagovati čim se prepoznaju prvi znaci nasilja!

Na koji način roditelji mogu da prepoznaju izloženost deteta nasilju?
Smatra se da roditelji najbolje poznaju svoje dete. Poželjno je da od ranih dana razvijaju odnos poverenja sa detetom – u smislu da dete ima prava da iznosi svoja gledišta, kao i da može da se osloni na njihovu reč i obećanja. Potrebno je da se roditelji trude da kada provode vreme sa detetom što više budu u kontaktu sa njim i njegovim procesima i potrebama. Posmatranjem, oslanjanjem na intuiciju (“osećam da se nešto dešava sa njim/njom“) i umirujućim razgovorom (sa fokusom na poverenju i zaštiti deteta) roditelji mogu da uoče ili postanu svesni različitih promena (rutina, raspoloženje, ponašanje) kroz koje njihovo dete prolazi.

U iskustvu nasilja često se javlja osećaj krivice osobe koja ga je doživela. Kako je ohrabriti i kako se osloboditi tog osećanja?
Osećanje krivice može da se javi iz različitih razloga. Najčešće se dete preispituje zašto nije odreagovalo (“Zašto nisam odreagovao/la!?), ali takođe može i da se preispituje da li je ono krivo zbog nasilja kroz koje je prošlo (“Ja sam kriv/va i zaslužujem ovakvu reakciju“). Kao stručnjaci, uvek se prvo trudimo da saslušamo dete, da mu damo za pravo da se izrazi i da probamo da ga razumemo (“stručnjak kao upijač krivice“). U početku “normalizujemo“ njihova osećanja, sa ciljem da shvate da i druga deca imaju slične reakcije i da bi se vrlo verovatno slično osećala u takvim okolnostima. Zatim blago i uz podršku preispitujemo takva uverenja, sa ciljem da dete uvidi da postoje različiti “uglovi gledanja na datu situaciju“ - “Da li postoji isključivi krivac ili su možda i drugi krivi?“). Takođe, ukoliko je razvijen odnos poverenja, sa detetom je moguće odigravati takve situacije u sigurnom kontekstu (ponavljati situaciju koja se dogodila, a zatim odigravati situacije koje bi mogle u budućnosti da se na drugačiji način izvedu i slično – korišćenje igre, glume, crtanja).

Kako izgraditi odnose poverenja u porodici koji kasnije mogu da olakšaju mladima da zatraže pomoć ako dožive nasilje?
Odnos poverenja se razvija od najranijih interakcija između roditelja i dece. Važno je ohrabrivati dete da verbalnim i neverbalnim putem ispoljava i izražava ono što misli i oseća, procesom prihvatanja. To se postiže razumevanjem (“Pokušajmo da razumemo dete, čak i kada se ne slažemo sa njim“). U odnosu sa decom treba težiti iskrenosti, jer su roditelji model u vaspitanju dece (ispunjavati obećano i ponašati se u skladu sa porukama koje se šalju deci). Poželjno je dozvoljavati detetu pravo na grešku, uz isticanje važnosti procesa prepoznavanja greške (“Greškama se stiče iskustvo i uče nove veštine – problem nisu greške same po sebi, već neprepoznavanje grešaka, odnosno ponavljanje istih grešaka).

Kada je vreme da se potraži psihološka podrška kad je reč o iskustvu nasilja u onljan, ali i oflajn svetu?
Čim se prepozna. Cilj je da se ne trpi nasilje i da se ne reaguje kada su skoro sve snage i kapaciteti iscrpljeni. Oslanjamo se na subjektivni osećaj deteta (“To mi zaista ne prija i ne doživljavam kao šalu!“). Cilj je da se prekine nasilje i da se nastavljanje nasilja svede na najmanju moguću meru. Bitan je proces informisanja roditelja, dece i mladih, kao i šire socijalne sredine – oko znakova nasilja i važnosti procesa empatije i razumevanja.

Šta su tvoje preporuke za decu i mlade koji doživljavaju nasilje ili se boje da bi moglo da im se dogodi?
Da prepoznaju nasilje i da to iskustvo podele sa drugima (osobe od poverenja), jer je obaveza reagovati u takvoj situaciji (“Obaveza svakog stručnog lica je da prijavi timu za zaštitu dece od zlostavljanja sumnju o nasilju nad detetom!“)

“Niko nema prava da bude nasilan prema vama!“, “Stop nasilju!“, “Imaš prava da kažeš da ti nešto ne prija i da se u slučaju nasilja obratiš najbližima!“.