Sve počinje od policije: Kome i kako prijaviti nasilje

U nastavku kampanje #nisamprijavila, psihološkinja Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra objašnjava koja je procedura i kako da se žrtve ohrabre da prijave nasilje, koje institucije i na koji način reaguju i šta policija treba da uradi kada joj se obrate za pomoć. Kako da pomognemo toj osobi da pre svega prepozna, a zatim i prijavi nasilje?

Pre svega radi se o procesu, a ne o jednokratnoj radnji. Mogućnost da se nasilje prepozna zavisi od okolnosti i stanja u kojoj se osoba nalazi, kako ona sagledava situaciju, koje snage i resurse ima na raspolaganju. Za onoga ko podržava žrtvu, bez obzira da li je reč o privatnom odnosu (rođaci, prijatelji) ili predstavniku institucije, važno je da nedvosmisleno pokaže da veruje žrtvi, da prihvata njeno iskustvo (koliko god da je teško i nezamislivo), da ga potvrdi i da prepozna nepravdu, da ne osuđuje, da saoseća na način koji pomaže da se situacija jasnije sagleda, ali da poštuje samostalnost izbora i da podstiče preuzimanje odgovornost za zaštitu i brigu o sebi. Važno je poštovati privatnost i poverljivost, a ako je onaj ko pomaže u obavezi prijavljivanja saznanja o nasilju, da jasno upozori žrtvu na granice poverljivosti. Za pomagača je važno strpljenje, jer je žrtvama potrebno vreme, važno je da ume da sluša, odnosno da čuje šta žrtvu brine, od čega strepi, čega se plaši. Pomagač mora da kontroliše svoja očekivanja, da se ne ljuti kada žrtva napravi izbore koji nisu u skladu sa onim što smatra najboljim, da informiše i uputi na druge izvore podrške, da uveri osobu da uvek ponovo može da se obrati, bez osećanja stida i krivice jer je “izneverila” pomagačeva očekivanja. Važno je obezbediti i okolnosti u prostoru gde se razgovara, nasamo ili uz prisustvo osobe koju žrtva bira za podršku, bez ometanja. 

Iako i sama reč žrtva asocira na pasivnost, trpljenje i negativnu posledicu, zbog čega se često koristi reč preživela, da se naglasi aktivan odnos osobe i pozitivan ishod, žrtve nasilja korisite različite strategije prevladavanja u situacijama koje pred njih postavljaju izazove i pretnje, koje povećavaju njihovu bezbednost i vode izlasku iz nasilja. One koje imaju bolje resurs, na primer bolje zdravlje, pozitivna uverenja, socijalne veštine, materijalne mogućnosti i podršku, lakše će se ohrabriti da prijave nasilje i zatraže pomoć. Sva istraživanja pokazuju da žrtve češće traže neformalnu, a tek onda formalnu pomoć jer ova druga može da dovede i do neočekivanih ili neželjenih ishoda. 

Kada je reč o formalnoj, institucionalnoj podršci, najvažnije je garantovanje sigurnosti i zaštite kada se nasilje prijavi, kao i podrška stručnjaka koja vraća poverenje u ljude, pravdu i vrednosti, koji su nasiljem duboko narušeni. Žrtva od institucija očekuje priznanje nepravde i podršku (da nije sama, nevidljiva i optuživana, odnosno sekundarno traumatizovana), jer to obnavlja doživljaj reda i pravde.

Pred žrtvama koje izlaze iz nasilja, posebno kada je ono dugo trajalo, stoji težak zadatak stvaranja novog života. Zato je pored sigurnosti važno da su im na raspolaganju različite usluge podrške. Pored specijalizovane psihološke i pravne pomoći, treba im obezbediti i „konkretnu“ pomoć (kao što je smeštaj, hrana, finansijska pomoć, briga o deci, prevoz, zdravstvenu i socijalnu zaštitu, pomoć u zapošljavanju ili obrazovanju), a sve to ne kao jednokratnu uslugu, već na duži rok.   

Kod nas se psihičko i emocionalno zlostavljanje teško, gotovo nikako ne dokazuje jer “ako nemaš modrice, nisi zlostavljan”. A deca su često žrtve. Kako se dokazuje psihičko zlostavljanje? Kome žene i deca mogu da se obrate za pomoć?

-Psihičko nasilje, kao i druga, utvrđuje se preko detaljnih opisa ponašanja i posledica koje je takvo ponašanje imalo na osobe koje su mu bile izložene. Svaki od navedenih oblika, taktika psihičkog zlostavljanja ostavlja “trag”, posledicu na emocije, na misli, stavove i vrednosti, na ponašanje žrtve, što stručnjaci mogu da dokumentuju. Iako deluje da je takvo isksutvo sasvim lično i privatno, i za psihičko nasilje je moguće pribaviti “potkrepljujuće” dokaze, što su svedočenja onih koji su direktno prisustvovali ili su imali indirektna saznanja, kao i izveštaji iz različitih institucija (zdravstvene, socijalne i obrazovne ustanove, specijalizovane organizacije i slično). Važan je način na koji se sa žrtvama razgovara, koja pitanja se postavljaju (i koja se ne postavljaju), stav i ponašanje profesionalca. U odgovarajućim okolnostima ona može da opiše šta se dešavalo, kako je to razumevala, kako se osećala i šta je radila. Moguće je proceniti kakve kratkoročne i dugoročne posledice na različite aspekte života žene i dece je ostavilo zlostavljanje. 

Možda policijski službenici neće uvek umeti da utvrde psihičko zlostavljanje, posebno neke suptilnije forme, ali nikako ne bi trebalo da kažu “ne možemo ništa jer nema fizičkog nasilja”, niti treba da ga svode na “svađu”. Policija treba da uzme izjavu od žene, odnosno od osobe koja prijavljuje psihičko zlostavljanje, može da zatraži prisustvo stručnjaka iz drugih službi, ili da uputi ženu i zatraži mišljenje specijalizovane službe za utvrđivanje i dokumentovanje ove vrste nasilja. Kada su u pitanju deca, razgovor sa njima nikada ne treba da vodi policijski službenik bez prisustva psihologa ili socijalnog radnika koji se bavi nasiljem. 

Nadležni policijski službenici za nasilje u porodici znaju da se hitne mere zaštite mogu dobiti i kada postoji neposredna opasnost da se nasilje dogodi – da nije nužno da se ono dogodilo, kao i kada postoji opasnost da se ponovi ili da eskalira. Zadatak policije, kao i drugih nadležnih institucija je da spreče da se nasilje desi, a ako se dešava, da se zaustvai i da se spreči da se ponavlja. Za žrtvu je najvažnije da postoji odgovarajuće razumevanje i podrška stručnjaka kada se obrati za pomoć- kaže Tanja Ignjatović.

Na sajtu Autonomnog ženskog centra nalaze se svi SOS i brojevi telefona za podršku žrtvama nasilja u Beogradu i u celoj Srbiji.

Tanja, šta je za vas prva asocijacija na #nisamprijavila?

-Iako je reč o izrazu nagomilanog nezadovoljstva velikog broja osoba, pretežno žena, nezadovoljstva odnosom celokupnog društva prema žrtvama nasilja, to je nedvosmislen znak nepristajanja, znak snage i pobune žrtava koje traže pravo i pravdu, ono što im pripada, koje prozivaju odgovornost institucija i džave, koje su dužne da obezbede svima pravo na život bez nasilja, a kada se ono desi, odgovarajuću istragu, osudu, podršku i naknadu nastale štete. Volela bih da snaga tog pokreta dovede do stvarnih promena za žrtve, ali i za celo društvo.