“Svaki tvoj odgovor pretvori se u životnu lekciju” : Lekcije koje sam naučila od svoje dece
Sedite da vam pričam kako me moja deca svakodnevno spuste na zemlju sa neslućenih visina mudrih misli koje sipam u njihove glavice u cilju pedagogije i pravilnog odgoja.
Razgovor teče ovako, skoro pa kao haiku:
-Pitao si me, evo odgovorila sam ti.
-Taj tvoj odgovor se uvek pretvori u životnu lekciju.
Prvenac i uzdanica moja.
Mudre misli moje dece na prvu loptu budu mi beskrajno smešne, ali kad malo razmislim i prostudiram šta se krije iza tog vanserijskog humora, shvatim da sam ponekad prava mama kvočka koja samo non stop nešto žvanjka i rešila sam da se hitno odviknem od toga, pa makar mi teže palo od skidanja sa igrice.
Dete me lepo pitalo da li da uzme šuškave ili vunene rukavice za sankanje. Sve bi bilo okej da sam rekla “šuškave”, kao što logika nalaže, ali sam morala usput i da objasnim zašto ne vunene, što je dovelo do zaključka “budi slobodan, budi samo svoj”.
Prevrnuo je očima, pa sam morala da utvrdim zašto prevrće očima kad mu majka nešto objašnjava i da li zna on da mi kad smo bili klinci nismo smeli da prevrćemo očima nego da slepo slušamo šta nam se priča i da se znalo ko je dete a ko roditelj, a ne kao danas….
Vidim ga, stoji u skafanderu i pomno me sluša dok se topi od vrućine, a društvo uveliko juri niz stazu za kliskanje, pa sam se zaustavila na vreme i izgovorila:
-Pitao si me, evo odgovorila sam ti.
-Taj tvoj odgovor se uvek pretvori u životnu lekciju, rekao je i izašao napolje.
Ućutala sam. Kad sam ja postala takva? Ja, oličenje fleksibilnosti, tolerancije, slobode mišljenja, doslovno, da ne postoji knjiga Slobodna deca Samerhila, ja bih je napisala. Zvala bi se Slobodna deca Skojevskog.
Stvarno, kad sam postala mama kvočka? U kom trenutku sam počela da smatram da ga stvarno zanima zašto ne vunene rukavice i šta smo mi morali kad smo bili mali.
Nekoliko večeri kasnije, drugorođeni sin je tražio objašnjenje od mene zašto mora da čita šta mu škola nalaže, kad sam ga učila da misli svojom glavom.
Vidim, obile mi se o glavu moje mudre misli i shvatim da su deca danas hiperpametna, inteligentna, racionalna, razumna i da, pre svega, zaista ne žele da gube vreme slušajući naše beskrajne lekcije o životu. I tu ne mislim samo na svoju decu i ne mislim samo na sebe.
Mislim na svu ovu decu koja nam rastu pred očima u zaista svoju. Oni imaju izgrađen stav, misao, ideju koju će sprovesti, za koju će se boriti i koju će vam razložiti sa beskrajnim žarom dok ne skapirate da su zaista u pravu.
Naučila sam ekspresno nekoliko životnih lekcija:
- Ličnim primerom do cilja
- Ne pričaj, pokaži
- Pusti ih da sami odluče, podrži ih u posledicama
- Ne gnjavi ih pričom šta si ti morala kad si bila mala. Ispričaj im priču šta ste ti i tvoji roditelji voleli da radite kad si bila mala.
- Pusti ih da odu u školu i da tamo objasne zašto neće da čitaju šta im je propisano. Posle im spremite palačinke dok ipak moraju da pročitaju lektiru da poprave minus što su ga dobili jer je nisu pročitali.
- Pusti ih da odu na spavanje u 23h iako idu ujutru u školu i uživaj sutra uveče u igrici ili u seriji na miru jer su se komirali već u 20h.
- Grli ih i ljubi bez obzira što je “fizički kontakt zabranjen” usled puberteta. Koristi svaku priliku u kući jer stvarno nije u redu da ih blamiraš napolju.
- Razumi da su veliki i da si uspela da usadiš u njih dobrotu i poštovanje prema drugim ljudima, da vole životinje i da umeju da skuvaju ručak. Sve ostalo će u hodu.
- Igraj se sa njima, smej se i gledaj YouTube do iznemoglosti iako te ne zanima jer mnogo brzo porastu i još brže će doći momenat kad više nećeš imati argument “dok si pod mojim krovom”.
Zato, uživaj sa njima, grli ih, ljubi ih i ne objašnjavaj ništa. Oni sve već znaju.