Šta deca misle o roditeljima koji im pričaju priče?

06.avgust DIGITALNI RODITELJI

Pitamo klince da li tate i mame umeju da pričaju priče i kako se snalaze, zašto su priče važne.
Priče su važne jer razvijaju maštu, pamćenje, uče decu da reaguju na razne situacije, da se suočavaju sa strahovima i problemima i da pronađu kreativne izlaze iz problema i da ih rešavaju. Pre svega, priče su važne jer su poučne, zabavne, teraju nas da iskažemo emociju i uče nas strpljenju. A za odrasle?

Ana (40 godina)
“Zaboravila sam da se smejem i da maštam. Postala sam odrasla osoba puna briga i problema i naporna sama sebi. A onda sam rodila decu i ceo moj sistem se promenio. Oni se ludo zabavljaju dok im čitam ili pričam, a ja sam ponovo dete koje se setilo da je život samo nekad siv, a uglavnom može biti žut. Imamo dnevne rituale porodične, svaki dan neko drugi čita ili priča i pravo da vam kažem, odlazim na spavanje kao beba (smeh).”

Prednosti prijateljstva onlajn
Iako sa onlajn prijateljima ne možemo da podelimo zagrljaj ili komunikaciju očima uživo, istu kafu ili okruženje, možemo mnogo toga drugog. U treptaju oka šaljemo jedni drugima mimove i zajedno se glasno smejemo, možda na suprotnim krajevima planete, ali udaljenost ne osećamo :) slušamo omiljene pesme u onlajn razgovorima, šaljemo emotikone koji prenose svaku našu reakciju, fotografišemo šta smo pravili za ručak, šta smo novo kupili, prijatelji ništa ne propuštaju i do sitnica dele ono što se nama dešava kroz digitalne tehnologije i internet.
Koliko god se daleko odselili i dalje možemo da učestvujemo u životima ljudi koje volimo, ne samo deljenjem sadržaja u inbox nego i kroz postove na društvenim mrežama. Naravno da nije isto kada možemo da se dodirnemo, ali onlajn druženje i ne treba da bude isto, njegova prednost su nove, različite mogućnosti :)

Maksim (devet godina, Anin sin)
“Moja mama blage veze nema sa pričanjem, ali je mnogo smešno kad to radi i pretvori kuću u pozorište. Ja volim igrice i moji drugari i ja možemo po ceo dan da igramo, ali uveče se sve gasi i mama stupa na scenu. Najsmešnija je kad glumi Pepeljugu i na kraju kaže: i ja imam svog princa, vašeg tatu, ali njega mrzi da usisava. I onda tata sutra uzme usisivač i kaže: sve za moju princezu.”

Goran (37 godina)
“Klinac i ja razvaljujemo igrice i obožavamo da gledamo fudbal. Pošto on nije neki ljubitelj knjiga, iako smo mu čitali od rođenja, ja izmišljam priče o fudbalerima i likovima iz igrica i teram i njega da smišlja. Bude nam zabavno, a vidim da on tako razvija svest o neophodnosti tuširanja i pranja ruku posle svakog treninga i ulaska u kuću, da nije strašno ako padneš na terenu, ustaneš i nastaviš dalje, kao i u životu, jedeš zdravo da bi mogao da treniraš, ideš rano na spavanje kao Mesi, da bi ti mozak i telo napredovali.”

Andrej (11 godina, Goranov sin)
“Tata i ja smišljamo super priče o fudbalerima i zamišljamo kako žive. Znam da su to bajke, ali meni je super jer se tata i ja smejemo mnogo i baš budemo lepo zajedno. Volim kad izmišljamo priče jer je to naše vreme i niko nema tako super tatu.”

Dunja (35 godina)
“Otkako je rođen, moja svekrva čita i priča našem Milanu. Vidim da on živi u potpuno drugom univerzumu, njega ne dotiču psovke, tuče i prateći program na terenu ispred zgrade kad klinci odlepe. Mislim da je za to najviše zaslužna baka jer mu stalno objašnjava svet kroz bajke i naučila ga je da bude flegmatik i da ne ulazi u konflikte, a i ako uđe, da reši mirnim putem, verbalno.”

Milan (Dunjin sin, sedam godina)
“Kad me je Andrija tresnu po glavi iz čista mira, seo sam na klackalicu i počeo da plačem jer me je bolelo. On mi se smejao, a ja sam se setio kad mi je baka rekla da, kad je neko bezobrazan, da se bijem ako ne moram, nego samo da zamislim kako se okliznuo na koru banane, kao vuk u crtanom Meda i Maša i pao je na zadnjicu i pobegao u šumu. Meni je to mnogo smešno i zamislio sam Andriju kako se okliznuo na koru i više mi nije bio strašan, nego smešan. Ustao sam sa klakalice i otišao na drugu stranu da igram fudbal.”