Roditelji nekad i sad
13. Avgust
Da li se nekada zaustavite i razmislite o tome koliko je svet u kojem danas živimo drugačiji u odnosu na svet kada smo bili deca? Znate, „dobra stara vremena?“ Napravili smo mali vremeplov i pitali roditelje današnjih klinaca u čemu je razlika između detinjstva i roditeljstva nekad i sad.
Vesna, 37 godina
“Kad smo bili mali, naši roditelji nisu bili opsednuti telefonima jer ih nisu ni imali. Nije bilo surfovanja Instagramom, provere mejla, odgovaranja na poruke tokom zajedničkog vremena. Bili smo mnogo upućeni jedni na druge i pod stalnom “prismotrom” (smeh). Danas sa svojom ćerkom imam manje direktne komunikacije, ali to kompenzujemo zajedničkim vremenom na internetu, u bioskopu, kafiću.”
Zorana, 45 godina
“Kao klinci satima smo jurcali napolju, vozili bajs, igrali se “kauboja i partizana”, čitali stripove i jeli jedni kod drugih. Sami smo se upoznavali, svađali, mirili, zaljubljivali, bilo je normalno da neko od roditelja podvikne i detetu koje nije njegovo jer smo bili zajednička deca. Vraćali smo se kući na vreme za večeru. U današnje vreme postoji strah od toga da se deci dozvoli da budu samo deca zbog „negativaca“ i pritisaka roditelja. Na svu sreću, živim u kraju gde možemo da živimo kao prava mala komuna i naša deca su slobodna.”
Marko, 40 godina
“Gledanje crtanih filmova bilo je nešto posebno i obavljalo se subotom ujutru i uveče u 19:15h. Probudili bismo se rano da bismo gledali subotnje prepodnevne crtane filmove i požurili kući posle škole da uhvatimo popodnevne programe. Danas deca imaju neverovatne mogućnosti da gledaju crtaće i filmove kad god požele zahvaljujući internetu i kablovskim televizijama.”
Jaca, 43 godine
“Roditelji su nas slikali i razvijali fotke. Imali smo fotoalbume i kutije za cipele pune fotografija, ja ih i dalje čuvam. Zidovi našeg detinjstva bili su prekriveni uramljenim fotografijama. Naša deca danas imaju kamere na telefonu i digitalne albume, tako da su štampane fotke retkost i za njih predstavljaju svetsko čudo. Imala sam situaciju sa ćerkom da je prstom prelazila prego mog albuma iz detinjstva kao da skroluje… Cirkus. Ali, mislim da je i jedno i drugo lepo, uspomena je uspomena, bez obzira da li je štampana ili digitalna.
Dejan, 36 godina
“Jedini način da razgovarate sa drugim ljudima u kući bio je zapravo - razgovor sa njima.
Nama roditelji nisu slali poruke na Whatsapp kada je vreme za ručak, a mi u drugoj sobi. Nisu nam slali spisak obaveza ili misli koja im je pala na pamet. Porodice su međusobno komunicirale licem u lice (ili fiksnim telefonom) jer nije bilo drugog načina. Bili smo bliskiji, ali sada je komunikacija mnogo lakša, a bliskost pravimo nalaženjem zajedničkih interesovanja sa našom digitalnom decom.”
Iako smo zahvalni na mnogo pozitivnih promena koje je donelo poslednjih 20 i kusur godina, ne možemo a da ne razmislimo o nekim osećanjima iz naše prošlosti i zapitati se da li možda, ponekad, ne bi bila tako loša ideja da pokušamo da prihvatimo neka od jednostavnih zadovoljstava naših mlađih godina?