Reč psihologa: Psihičko zlostavljanje slama otpor žrtve

Definicija zlostavljanja dece dramatično se promenila tokom vremena kako bi se uklopila u društvo koje se menja. Nekada su se batine smatrale normom, sada takvo ponašanje smatramo oblikom zlostavljanja. Ali, fizički prekršaji nisu jedini vid zlostavljanja. Još teži je onaj nevodljiv, tihi, bolan, teško dokaziv: psihičko zlostavljanje.

Psihološkinja Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra za portal Bezbedni klinci daje veoma sirov prikaz psihičkog nasilja i nadamo se da će roditelji i deca koji se prepoznaju kao žrtve, smognuti snage i potražiti pomoć zato što postoje oni koji mogu da pomognu.

Tanja, šta je psihičko zlosravljanje i kako se prepoznaje?

-Psihičko zlostavljanje predstavlja svesno, namerno ponašanje koje se sprovodi kako bi se nanela psihička bol i ozbiljno narušio psihički integritet, dobrobit i zdravlje druge osobe. Ono može biti samostalno ispoljeno ili u kombinaciji sa drugim oblicima nasilja. Obično je reč o ponavljanoj ili kontinuiranoj zloupotrebi. Smatra se da psihičko zlostavljanje igra ključnu ulogu u “slamanju otpora” osobe i obezbeđivanju takozvane “dobrovoljne žrtve”. Na taj način, uslovno rečeno “teže” forme nasilja (fizičko i seksualno) nisu nužne u postizanju moći, dominacije i kontrole nad osobom, osim kao potencijalna pretnja. Nekada se psihičko nasilje poredi sa torturom – kada postoji svirepo, nehumano ponašanje i odsustvo sažaljenja prema osobi, te se neke od tipičnih reakcija koje imaju žrtve objašnjavaju dugim periodima izloženosti psihičkom zlostavljanju.  

Koji su oblici psihičkog zlostavljanja? Koje "tehnike" koristi zlostavljač i u kom cilju?

-Psihičko nasilje podrazumeva veliki broj različitih oblika, među kojima su najčešći, ali nisu isključeni drugi: omalovažavanje, vređanje, korišćenje privilegija, psovke, ismevanje, podrugivanje, prigovaranje, pretnje i prinude (sa ili bez upotrebe oruđa i oružja kojima se mogu izazvati telesne povrede), zastrašivanje, kontrola, izolacija, prezir, maltretiranje, okrivljivanje, manipulacije decom, verbalni napad, uključujući uskraćivanje iskazivanja vlastitog sistema vrednosti, uverenja ili ličnih svojstava, poput religije, nacionalnosti, kulture, ili nametanje sistema vrednosti koji pripada zlostavljaču.

Da bi neko mogao psihički da zlostavlja drugu osobu potrebno je da postoji razlika u raspodeli moći, kakva u porodici postoji u relaciji roditelj–dete ili često u relaciji partner–partnerka, koja je formalno ravnopravna. Moć jedne osobe čine njena lična svojstva i resursi, kao što su fizička snaga, godine, pol, zdravlje, finansije i ekonomska nezavisnost, društvena pozicija, neke vrste zanimanja, širok krug ljudi koje poznaju i koji mogu da budu podrška i slično. Jasno je da deca, starija i bolesna lica, osobe sa invaliditetom, žene, nezaposlene, preopterećene kućnim poslovima, sa slabom podrškom prijatelja i rođaka, imaju manje moći, što se dodatno može biti umanjeno kriznim i stresnim događajima i iskustvima. Moć može biti uvećana ili umanjena i nekim stavovima, očekivanjima, predrasudama, običajima ili religijskim praksama koje određuju »tipična« ponašanja i karakteristike članova porodice. Međutim, nije problem postojanje razlike u moćima između članova porodice, partnera, osoba u drugim relacijama, već to da li se moć zloupotrebljava. Moć u roditeljskoj ili partnerskoj relaciji može da se upotrebi za brigu, podršku, zaštitu, podsticaj razvoja, ali može i da se zloupotrebi, na sve načine koje smo naveli, i mnoge druge.

Svaki zlostavljač koristi tehnike i »taktike« kojima najlakše uspostavlja kontrolu. To znači da može koristiti jednu ili više tehnika u različitim kombinacijama, istovremeno ili pojedinačno, što će zavisi od karakteristika zlostavljača, žrtve i situacije u kojoj se nalaze. Kada je u pitanju partnerski odnos, često prvi pokazatelj psihičkog nasilja, koji se na početku ne prepoznaje, predstavlja kontrola ponašanja partnerke. Ona počinje naizgeld bezazlenim zahtevima i veštim kamufliranjem ponašanja zlostavljača. Tokom veze kontrola se širi na sve vidove života partnerke, tako da ona ne može da pravi vlastite izbore ili donosi odluke. Kada partnerka počne da primećuje kontrolu, često je ne doživljava kao ugrožavajuću i ne pruža (snažan) otpor, ne zbog straha, već zato što (još uvek) voli svog partnera i veruje da je njegovo ponašanje posledica nekih okolnosti (incidentno). Često pripisuje sebi deo odgovornosti, tako da pokušava da promeni okolnosti ili svoje ponašanje, kako bi smanjila napetost u vezi.  

Međutim, nekim zlostavljačima nije dovoljna puka poslušnost žrtve. Oni imaju potrebu da »psihološki opravdaju« svoje nasilje, zbog čega će od partnerke tražiti odobravanje – kao izraz poštovanja, zahvalnosti, čak i ljubavi, s krajnjim ciljem stvaranja »dobrovoljne« žrtve. To podrazumeva da osoba žrtvuje i sve svoje odnose sa drugim ljudima, odnosno zlostavljač koristi taktiku izolacije kako bi je odvojio od izvora informacija, emotivne podrške i konkretne pomoći – čineći je vezanom za sebe.

Zlostavljač postavlja besmislene i hirovite zahteve i pravila, nasilje ne može da se predvidi ili izbegne, što povećava anksioznost. Partnerka živi u stalnoj strepnji od ponašanja zlostavljača, izložena omalovažavanju, ponižavanju, pretnjama, jer šta god da uradi nije dovoljno dobro. Međutim, kada bi se zlostavljač stalno ponašao na ovaj način, osoba bi ranije shvatila da je reč o namernom i sistematskom ponašanju usmerenom na psihičko povređivanje. Zato zlostavljač povremeno i hirovito koristi i taktiku koju zovemo »sitne milosti«.

On ume da bude pažljiv i dobar, onakav kakvog ga je upoznala na početku veze, čovek u koga se zaljubila. To ponašanje je delotvornije od stalnog uskraćivanja, pretnji i nasilja, jer podriva psihički otpor i stvara nadu da će se sitaucija promeniti i da će se odnos popraviti. Zlostavljač pokazuje da može da bude drugačiji, a partnerka veruje da je on »u dubini duše« dobar čovek, te se odgovornost za zlostavljanje pripisuje spoljnim faktorima (alkohol, frustracije, ekonomska situacija, gubitak posla, uticaj članova porodice, neposlušnost dece i slično). Ova taktika vezuje žrtvu za nasilnika, odnosni predstavlja tipičan mehanizam nasilja u partnerskom odnosu.              

Nažalost i deca su često žrtve psihičkog zlostavljanja. Kako da prepoznamo da je dete psihički zlostavljano? Kakve posledice psihičko nasilje ostavlja na dete?

-Deca zbog svojih karakteristika i zavisnosti od odraslih lako mogu biti žrtve psihičkog i svih drugih vrsta zlostavljanja. Autonomni žesnki centar ima najviše iskustva sa decom koja su izložena, koja svedoče nasilju u partnerskoj reakciji roditelja. Toj deci je i prema našim propisima formalno priznat status žrtava nasilja u porodici, ali se malo radi na utvrđivanju i dokumentovanju postojanja i posledica svedočenja nasilju u porodici, a posebno malo na zaštiti i pružanju specijalizovane podrške koja odgovara uzrastu deteta.

Deca mogu biti na različite načine korišćena, zloupotrebljena ili uvučena u nasilje koje roditelj, najčešće otac, vrši prema drugom roditelju, najčešće majci dece. Nasilnik će često partnerku uznemiravati, vređati i omalovažavati pred decom, koristiti decu za prenošenje poruka ili “špijuniranje”, potkopavati autoritet i podsticati nepoštovanje, čak otvoreno nasilje prema majci. Nasilni partner može zahtevati od partnerke da deca ispune njegova (nerealna) očekivanja, kažnjavati nju ili decu ako to ne ostavre ili zahtevati da majka disciplinuje decu fizičkim kažnjavanjem, a onda je ucenjivati da će je prijaviti socijalnoj službi. Može pretiti ženi da će oduzeti decu i da ih nikada neće videti, ako ga napusti, ili pretiti teškim nasiljem, čak ubistvom i nje i dece.      

Iako je primarni motiv ove vrste zloupotrebe dece kontrola i zastrašivanje partnerke, a ne nužno nasilje prema deci, ova ponašanja imaju iste negativne posledice kao direktno psihičko zlostavljanje dece. Međutim, kod nas su rasprostranjene predrasude da je deci  potreban otac, iako je nasilan prema njihovoj majci, ili da žena treba da ostane sa nasilnim partnerom, za dobrobit svoje dece. Neosporno je da deci treba otac, ali odrastanje u porodici u kojoj postoji nasilje ima niz štetnih posledica za emocionalni, socijalni i saznajni razvoj dece, a dovodi i do usvajanja negativnih stavova i uverenja, kao i učenja nasilnih obrazaca ponašanja (češće kod dečaka) i pasivnosti, poslušnosti i niskog samopouzdanja i samovrednovanja (češće kod devojčica), odnosno fenomena međugeneracijskog prenosa nasilja- kaže Tanja Ignjatović.

U nastavku kampanje, Tanja će objasniti koja je procedura i kako da se ohrabrite da prijavite nasilje, koje institucije i na koji način reaguju i šta policija treba da uradi kada joj se obratite za pomoć.