Reč psihologa: Mediji utiču na odrastanje i stavove dece

Vida Đokić Jerković, psihološkinja i psihoterapeutkinja, za Bezbedne klince i njihove roditelje govori o uticaju medija.

-S obzirom na aktivnu ulogu koju deca imaju u konzumiranju sadržaja putem različitih vrsta medija, naravno da je uticaj medija značajan na celokupno funkcionisanje i odrastanje pa i u ovom pitanju, da odgovorim, na formiranje stavova.

Od najranijih dana prisustvo ekrana utiče na nervni sistem i formiranje deteta, samim tim dete uči da živi i raste sa medijima (televizija, internet mediji pre svega). Da li će to biti crtani na televiziji, pesmica na Jutjubu, ili program koji prate odrasli, reklame jeste nešto što privlači pozornost i pažnju više od svakodnevnih stvari. Pa često članovi porodice komentarišu kako im je neobično kako je dete malo a tako posvećeno gleda i prati reklame. To se događa jer ekran i sadržaj na njemu jeste prestimulativan za nervini sistem, sva čula su pokrenuta i okupirana- slike koje se brzo smenjuju i koje su žive bojama, zvuk koji je često dinamičan, brze promene sadržaja koje okupiraju pažnju, veliki broj novih informacija. Dete pritom nema doživljaj vremena, što znači da ono ne može znati koliko i kad je dosta, kao ni razvijenu kontrolu ponašanja niti prosuđivanje. Što dovodi do toga da je na nama odraslima od početka i to vrlo ranog, važno da vodimo računa i kontrolišemo šta se, kada i koliko dobija kroz medije. Istovremeno je važno da povedemo računa i koliko sami provodimo vremena sa pametnim telefonom u rukama i pred TV, laptopom jer smo mi prvi model deci. Pa najčešće deca vrlo rano, čim krenu igre oponašanja, igraju se da telefoniraju i nešto gledaju jer je želja da slede ponašanje odraslog, telefon se dojmi kao nešto važno i moćno. Često se telefon ili tablet daje u ruke i da bi se dete "smirilo", razrešilo dosadu, ostavilo odraslog na miru, da bi jelo i slično. Tu se jako greši jer dete dobija poruku da se na taj način umiruje, da je teško da tu veštinu razvije kod sebe drugačije, tačnije, ne ostavlja se prostor za dosadu, rešavanje problema, podnošenje frustracije i savladavanje otpora i prihvatanje granica i pravila. Jako puno stvari se upliće u tu problematiku i ko želi da se informiše, aktuelno je dosta domaćih i stranih tekstova angažovano oko ove teme. Sve češće, istraživanja istražuju i problematiku zavisnosti od ekrana.

Pojednostavljeno rečeno, naš mozak teži brzim nagradama i čini nam se da stalno ima nešto za nas "tamo", što je brzinsko zadovoljstvo. Čuveno svajpovanje ekrana je neurološki osmišljeno.

U početku, sadržaj koji dete gleda je u drugom planu, dok je u prvom planu proces interakcije sa ekranima i pametnim uređajima i ono što čini našem nervnom sistemu. Ali kako vreme prolazi i dečija inteligencija, pa emocije i motivacija jačaju i svi drugi psihološki procesi koji se događaju utiču i mešaju se, dolazi na red i sadržaj kao jako važan. Sadržaj se usvaja na svesnom i nesvesnom planu. Tu je važno da roditelj vodi računa o adekvatnosti i količini sadržaja koje dete konzumira. Dete je zatrpano viškom informacija konstantno, ne razlikuje realno od nerealnog, tačno od netačnog i slično. Kako mišljenje i razvoj jačaju, bolje će razumeti sadržaj koji konzumira, ali on je neminovno uticao na njega i pre toga. Nešto nam postane blisko, željeno, poznato, nešto odbojno i neprijatno. Kritičko mišljenje se formira mnogo kasnije, ako uspe i da se formira u današnje vreme. Pristup neadekvatnom sadržaju, na primer nasilnom, ako je stalan, normalizuje to nasilno ponašanje. To ne znači da ako dete gleda sadržaj koji je agresivan nužno postaje nasilno, ali to može da znači da se protiv tih stvari neće buniti i pokušavati da ih menja, nego će svet videti kao takav, a sebe neće videti kao nekoga ko na to može da utiče i menja.

Stav kad se formira je naš odgovor na svet i zbivanja u njemu, ali taj odgovor je kompleksan, on sadrži kognitivnu komponentu- kako promišljamo i razumemo tu stvar o kojoj imam stav, kakvo nam je uverenje o njoj spram iskustva i znanja, kako vrednujemo tu stvar, on sadrži emotivnu komponentu- kako se osećamo povodom nje, da li osećamo jednostavnu emociju ili složene emocije i tu je konativna komponenta stava- koja opisuje kako ćemo se ponašati i delovati spram tog stava. Stav se formira dinamično, u interakciji sa starateljima, okruženjem, vršnjacima, pa i medijima.

Jednostavan i izazovan primer za roditelja su video-klipovi koji su popularni za decu predškolskog uzrasta gde Jutjuberi reklamiraju igračke. Dete prvo nabasa na njih samoinicijativno ili nakon gledanja nekog crtaća, iz znatiželje prati kako se neko igra novom igračkom i kako je hvali, pa su tekst, boje, glas prilagođeni uzrastu malih kupaca što dodatno održava pažnju deteta, pa potom akteri reklame pokazuju radost i uživanje u igri sa igračkom, pa prikazuju čitavu kolekciju koju žele da imaju ili je već imaju tu pred sobom. Dete nakon pogledanog snimka oduševljeno deli kako to jako želi da ima, kako mu se igračka strašno sviđa, kako su u reklami pokazali šta sve igračka može i šta može on sa njom, ali da je tu i cela kolekcija i tako u nedogled.

Na ovaj način može da se utiče na razne naše stavove, od toga kakvi bismo hteli biti, koji nam je vrednosni okvir, šta su nam želje, htenja, ideali, šta znači biti uspešan, imati samopouzdanje, šta je prihvatljivo, a šta nije, kakav je svet, a da nismo ni zagrebali šta društvene mreže, vajber grupe i ostali poligoni za vršnjačku razmenu i rizičnu razmenu sa odraslima mogu doneti deci koja su malo starija pa na dalje.

Pričajte sa svojom decom. Interesujte se šta konzumiraju, obučite ih koliko možete digitalnoj pismenosti- kako Internet funkcioniše, društvene mreže, mediji, reklame, kako da se zaštite, kako da se odbrane od prekomerne upotrebe, kako da se kontrolišu. U svetlu aktuelnih zbivanja u Srbiji, ako niste, otvorite temu razumevanja aktuelnih dešavanja, saznajte u detalje kako oni vide situaciju, šta ih buni, plaši, ljuti ili umiruje. Budite aktivan učesnik, saslušajte njihove utiske i pitanja. Vodite računa da se uređaji koriste umereno i zanimajte se za igrice, videe, filmove, serije i zapravo sve sadržaje koje deca gledaju.