Reč psihologa: Kako da znate šta vam dete kaže onda kada ćuti?

Čovek samo srcem dobro vidi. Suština je očima nevidljiva. Ono što je bitno, ne vidi se…

Antoan de Sent Egziperi

Poslovica kaže “ćutanje je zlato” i to je tačno samo u slučajevima kad nemate decu. Kada deca (za)ćute, obično sledi problem. Slede floskule: kako ništa nisam primetio, bio/la je mirno, dobro dete, malo povučeno, ali lepo vaspitano. Etikete i predrasude spadaju u najopasnije neprijatelje dece. Deca ćute iznutra, iako su u javnosti pričljiva, nasmejana, sasvim društveno prihvatljivog ponašanja. A u njima je tišina koja ih nagriza i gura u mrak.

Ali, svaka tišina može postati reč, samo kad umemo da je čujemo i prepoznamo. Kako da znate šta vam dete kaže onda kada ćuti, objašnjava psihološkinja Ana Mirković.

-Deca nam mnogo govore o sebi i kada neće ništa da nam kažu jer mi možemo, prateći njihovo ponašanje na neverbalnom nivou, da saznamo sve o njima. Inače, neverbalna komunikacija jeste mnogo važnija za kreiranje odnosa među ljudima i odnosa poverenja nego verbalna. To što nam kažu je jedna dimenzija ali način na koji nam govore to što govore je druga dimenzija. Ako hodaju spuštenih ramena, ako su melanholični, ako lome prstiće, ili ih drže u stegnutim pesnicama, ili kriju dlanove od nas, stavljaju ih stalno u džepove ili iza leđa, ako sporije hodaju, ako lošije spavaju, ako imaju promene apetita, ako nam se javljaju sa pola glasa, znači da nešto nije u redu. Dakle, deca i kad ne žele nešto da nam kažu, ona nam kažu, samo je pitanje to koliko roditelji žele stvarno da slušaju decu i da primete da se te promene dešavaju.

Kada vidimo da naše dete nije potpuno u svom raspoloženju, treba da krenemo sa pitanjima “kako si, kakav ti je bio dan?”, a ne da kažemo “vidim hodaš nešto tu ko neko zanovetalo”.I to je znak da nešto nije u redu. Ne. Hajde da razgovaramo, da postavljamo otvorena pitanja i da pustimo dete da do kraja koncipira svoju misao, a ne “hajde, hajde, važi, to si mi rekao, hajde, brže, brže..” ili “ima li nešto novo?”

Mi moramo mnogo više da slušamo. Ima roditelja koji kažu “ali nije mi rekao/rekla”. Ja znam iz sopstvenog iskustva da mi znamo sve rečeno, a bolje znamo ono što se ne kaže i neizrečeno, tako da roditelji moraju stvarno mnogo više da posmatraju svoju decu, mnogo više vremena da posete analizi svakog njihovog gesta.

Ovo je prvi put u civilizaciji da je detinjstvo ovoliko kompleksno, a roditeljstvo možda još kompleksnije zato što smo mi odrasli i zato što smo svesni situacije, za razliku od dece koja ni ne znaju šta im se dešava.

Ja mislim da je taj mali korak unapred zapravo onaj trenutak u kom roditelji osveste koliko su važni svojoj deci i koliko ne smemo da budemo restriktivni, koliko moramo da razumemo sve što im se dešava da bi smo bili sagovornik detetu- kaže Ana.

Na kraju krajeva, i mi smo deca. Odrasla.