Reč psihologa: Kako da razgovarate sa svojom decom
Svi ideali sveta ne vrede suze jednog deteta.
Fjodor Dostojevski
Pošli smo tog jutra na posao. U školu. Na pijacu. U vrtić. Na kafu. U šetnju kroz majski dan. Pošli smo, kao i svakog jutra, uobičajenim stazama. A onda su nam suze stale na put. Plakala su naša deca i plakali smo mi. A sada, kada je prošla tišina, treba ponovo da govorimo. Šta da kažemo i kako da kažemo? Kako da razgovaramo sa našom decom? Kako da uspostavimo poverenje? Kako da objasnimo…
Psihološkinja Ana Mirković vodi nas kroz komunikaciju sa decom i uči kako da uspostavimo odnos poverenja i da budemo prva adresa na koju će deca doći kad imaju problem ili se osećaju loše.
-Sve emocije su realne, bez obzira da li su inicirane situacijama ili stresorima iz digitalnog ili nedigitalnog okruženja. Emocije se izražavaju kroz smeh, plač, facijalnom ekspresijom, gestikulacijom, tonom i bojom glasa. Funkcija emocija je komunikacija, odnosno prenošenje poruka do onog kome je poruka nošena emocijom i upućena. Izražavajući emocije, ljudi prenose poruku kako se osećaju, šta nameravaju da urade i šta očekuju od ostalih. S druge strane, ljudi prepoznaju tuđe emocionalne izraze i tako se pripremaju i odlučuju kako će se ponašati.
Poverenje se jedino može kreirati razgovorom ali to je jedna otvorena komunikacija u kojoj svaki put kada nešto kažemo detetu, pažljivo pratimo da li nas je čulo i da li nas je razumelo i, ukoliko procenimo da nas nije razumelo, ne kažemo “s tobom se ne može razgovarati, ti ništa ne slušaš, ti si apsolutno nezainteresovan”, nego se mi trudimo da nekako napravimo drugačiju formu poruke, da dodatno objasnimo, da promenimo ton poruke, da odaberemo neke druge reči i to je inicijacija.
Potom, kao i svaki odnos poverenja, odnos poverenja sa detetom se gradi na tome da smo tu, da smo podrška, da ne osuđujemo, da nismo restriktivni, da nismo oni koji omalovažavaju, da ne govorimo “to je baš glupo, ne mogu da verujem da si to rekao, kad sam te ja tome naučio ili naučila”. Tako da, praktično, to jedno celoživotno iskustvo i poverenje se gradi stvarno ceo život i možete da ga gradite deceniju i, ako ga jednom izneverite, ono će pasti na svoj istorijski minimum i nikada više neće biti na onoj tački gde je bilo pre nego što smo ga uništili. Poverenje zahteva da smo stalno posvećeni jedni drugima, da stalno slušamo i razumemo jedni druge i da stalno pokazujemo dobru nameru i volju da budemo tu jedni za druge.
Kada su deca mala i orbita njihovog sveta je mala, a mi smo uglavnom u centru. Tada znamo mnogo o njihovim životima i imamo mnogo uvida u njihovo kretanje i izbore. Kako rastu i njihova orbita se širi, menja oblik i počinje da rotira oko različitih centara gravitacije. To je delimično zato jer su mladi ljudi angažovani na neverovatno važnom i sofisticiranom razvojnom zadatku: treba da počnu da odgovaraju na pitanja „Ko sam ja?“ i „Ko želim da budem?“ Tinejdžerima je teško da odgovore na ta pitanja i važno je da imaju tu svoju orbitu u kojoj će da stvaraju sopstveni identitet. Ali, takođe je važno da u toj orbiti postojimo i mi, njihovi roditelji, koji će im biti podrška i čvrst temelj kad orbita bude uzdrmana.