Reč psihologa: Empatija i pitanja za decu posle tragedije

Šta god da se počne u ljutnji i besu, završava se u sramoti.

Bendžamin Frenklin.

Maj 2023. trebalo je da bude, kao i svaki maj, najlepši mesec u godini. Umesto toga, miris lipa na Vračaru zamenio je miris baruta. Neke dece više nema. Naše dece nema. Živote neke naše dece uzelo je - nečije dete. I najvažnije pitanje za nas koji smo ostali, najčešće pitanje koje postavljamo lebdi nam nad glavama i dušama: da li smo empatični? Za bol i za patnju. Da li umemo da razgovaramo sa decom o bolu, njihovom i tuđem?

Psihološkinja Ana Mirković pomaže nam da sa decom prođemo kroz ove tužne dane i da svi zajedno naučimo da budemo (više) empatčni.

“Empatija je naša sposobnost da sagledamo i razumemo tuđe emocije, da se stavimo u poziciju osobe koje ih oseća u određenom trenutku i da razumemo zašto se ona oseća tako kako se oseća. Dakle, empatija je jedna od najvažnijih osobina savremenog građanskog društva.

Nakon svega ovoga što smo prošli u prethodnih nekoliko dana, ja moram da primetim da se kod velikog broja ljudi stvarno pojavila jako velika empatija, ali to je zato što se desilo nešto nesvakidašnje i jer je većina roditelja mogla da se stavi u cipele onih koji su izgubili nekog jer su tada stotine hiljada dece bile u školi. I deca koja sede u klupama svakog dana, a svako od njih zna neko dete sa problematičnim ispoljavanjem ponašanja, takođe je moglo da se stavi u cipele onih koji su doživeli tu strašnu tragediju.

Traume su stanja velikog straha i velikog šoka i kada smo preplavljeni strahom, onda zapravo ti naši kognitivni i racionalni mehanizmi mogu malo i da zabaguju i u tom periodu naša fiziologija, naš nervni sistem preuzima zapravo primat i aktiviraju se te neke žlezde amigdale koje nam služe da se fokusiramo na ono što je izvor straha i na ono što je izvor traume i to je takozvani periskopski vid i praktično niko od nas, kada je u stanju velikog straha ili stresa, ne može baš da pregleda sve aspekte dešavanja oko nas. Tako da mislim da u ovim trenucima empatija se jeste ispoljila, ali više na način kako ljudi razumeju. Ljudi često misle da je empatija saosećanje i da ljudi su saosećali i da su deca saosećala, ali empatija je mnogo kompleksnija i ne znam da li smo u ovim danima imali kapaciteta da potpuno realizujemo svoje empatične mogućnosti” - objašnjava Ana Mirković.

Kako se manifestuje empatija ovih dana kada nas je zadesila tragedija? Da li su deca svesna šta se događa i kako manifestuju i obrađuju suočavanje sa tragedijom?

“Svaki oblik agresivnog ponašanja na društvenim mrežama smo mogli da vidimo, da neka deca oponašaju nasilje, da neka deca podržavaju nasilje, apsolutno je neprihvatljivo ali to ništa ne govori o toj deci, nego govori zapravo o kontekstu u kom deca rastu i zato je važno da razgovaramo sa decom na način da ih stvarno čujemo i razumemo. Ovo nije prilika za lekcije, ovo je prilika da pitamo decu kako su, kako se osećaju, kako su se nosili sa ovim informacijama, da li se boje, kako taj strah izgleda, da li im treba podrška. Ukoliko dete nije spremno da razgovara, ne bi trebalo da ga pritiskamo, treba sačekati pravi trenutak jer je komunikacija sa svima pa i sa detetom najefikasnija onda kada pošaljemo pravu poruku u pravom trenutku putem pravog kanala. Meni se čini da ovi dani koji su za nama nisu najbolji trenutak jer smo svi toliko šokirani, uplašeni, tužni. Ovo jeste prilika za dobro promišljanje od strane roditelja i da mnogo evoluiramo svoj odnos sa detetom: šta smo radili, kako smo radili, kako možemo bolje da radimo i da mnogo više pažnje posvećujemo deci, mnogo više podrške, mnogo više da ih grlimo i mnogo, mnogo, mnogo da ih pitamo, bez da previše savetujemo da bismo, ako možemo, ovo na neki način doživeli kao reset pa da dalje krenemo kao mrvicu bolji ljudi.”

​​Šta roditelji treba da razumeju u vezi sa empatijom dece?

“Da razumeju da se empatija kod dece gradi i da je to verovatno najvažnija uloga roditeljstva i da, ukoliko primete da njihovo dete ima neki manjak empatije, ne osuđuju dete, nego traže mehanizme da oni sami budu bolji. Empatija se gradi do kraja života, deca je grade prvo pričanjem priča, pa onda uživljavanjem u filmove, pa onda kasnije na glumi vežbajući te skečeve, kasnije u debatama u tim školskim timovima. A svako od nas, u svakoj situaciji kada krene da osuđuje neku osobu zbog nečeg što smatra neprimerenim, bi bilo dobro da se pita kako bih se ja osećala da se meni tako nešto desi jer u tom trenutku dajete sebi mogućnost da da uskočite u cipele tog nekog koji to oseća i onda nekako budemo manje restriktivni, manje grubi, manje osuđujemo, a više empatišemo.

Da li i kako empatija može da smanji vršnjačko nasilje?

“Empatija itekako može da smanji vršnjačko nasilje zato što deca, kada imaju svest o tome kako se neko oseća i zašto se tako oseća i vide da to dete trpi nasilje, ne bi trebalo da imaju kapaciteta da ne zaštite osobu koja pati ili dete koje započinje proces nasilja, a ima ikakve kapacitete za empatiju, prestaće jer ne može zapravo da dozvoli taj osećaj u kome percipira i sam deli patnju osobe koja pati. Tako da je empatija jedna od najvažnijih osobina za prevenciju nasilja.”

Razvijanje empatije je važan razvojni proces za decu. Izgradnja razumevanja o tome šta drugi osećaju, kako njihovi postupci mogu uticati na druge i zašto neko možda doživljava osećanja u određenom trenutku je vredna životna veština koju deca treba da poseduju. Kako da naučimo decu da budu empatična?

“Empatiju kod dece učimo od najranijeg uzrasta. Već u toj fazi kada im pričamo priču za laku noć, imamo šansu da im stalno dajemo priliku da ulaze u druge uloge, da sagledavaju svet iz tuđih cipela i da pokušaju da osete kako se ti neki drugi likovi iz bajki ili neke druge osobe iz crtaća i iz filmova osećaju. To praktično znači da pitamo kako se osećala Crvenkapa kad je srela vuka, kako se osećala baka kad je umesto njene unuke došao vuk i tako dete zapravo dobija priliku da bude u ulozi nekog ko je preplavljen nekom emocijom i da razume kako se ta osoba oseća.”

Deca su svesna onoliko koliko im razvojna faza to omogućava. Do šeste godine, deca se nalaze u egocentričnoj fazi i misle da ceo svet postoji zbog njih i da zapravo svi mi postojimo da bismo ispunjavali njihove želje i zato se tako i ponašaju, kao mali centri univerzuma. Ta faza do šeste godine se zove egocentrična faza. Nakon toga, od sedme do 11. godine, deca se nalaze na konkretnim operacijama i manipulišu konkretnim objektima i tada nema razvijenog filozofskog mišljenja, niti razmišljanja u konstruktima i deca ne shvataju još zapravo da postoje neke posledice za neodgovorne aktivnosti, to se dešava tek sa 12 i 13 godina. Tako da, u zavisnosti od toga kolika su deca, zavisi i to kako su zapravo podneli informacije koje su nas preplavile ovih dana.