Reč psihologa: Dete "ključa" i zbog zabrana na emocije, visokih zahteva

Mnogo je teže suditi sebi samom nego drugima. Ako uspeš sebi dobro da sudiš, znači da si pravi mudrac.”

Mali princ

Agresija kod dece može biti simptom mnogobrojnih različitih osnovnih problema. Agresivnost je veoma složena i polimorfna pojava, sastavljena iz različitih psihičkih stanja, zdravstvenih problema i životnih okolnosti. I zato je u samoj suštini lečenja agresije prvo i osnovno da se otkrije šta je pokreće.

Vida Đokić Jerković, psihološkinja i psihoterapeutkinja, za Bezbedne klince i njihove roditelje daje sliku agresivnosti i konstruktivna rešenja da nam deca budu dobro.

- Opšta definicija agresije ili agresivnosti ne postoji. Različito se definiše i postoji veći broj pojmova koji se često svrstava u tu kategoriju, pa se govori o frustraciji, besu, ljutnji, nasilju, impulsivnom reagovanju, pasivnoj agresiji, malignoj agresiji, beningnoj i slično. Ono što jeste najčešće da agresija u jeziku i svakodnevnom diskursu nosi negativnu konotaciju.

Prisutna je u životinjskom svetu, definiše kao prirodna urođena pojava koju pokreće doživljaj ugroženosti. Ako je ljutnja ili bes nekontrolisana i ima za cilj svesno povređivanje nekog drugog bića ili uništavanje nečega to nazivamo nasilje ili po nekim autorima maligna agresivnost. U osnovi nečijeg agresivnog ponašanja može biti nezadovoljena lična potreba, osećanja ugroženosti, osećanja nepravde, značajna isfrustriranost, povišena impulsivnost ali da li će to ponašanje biti i nasilno zavisi od namere i ako je ispoljeno na socijalno neprihvatljiv način.

Kod ljudi, svakog od nas, postoji urođeni potencijal da se deluje agresivno ako se osetimo ugroženo, ali se agresivno ponašanje uči kontrolisati i ispoljavati kroz odrastanje, odnose sa drugima i iskustvo. Od malih nogu mi se učimo kontroli ponašanja i emocija, socijalnom prilagođavanju, pravilima ispoljavanja. Vežbamo da odložimo zadovoljstvo, podnesemo frustraciju, gradimo strpljenje, vežbamo da ispunimo i prepoznamo unutrašnje potrebe a da pritom sve to ide zajedno u interakciji sa drugima. To se događa od najranijih dana, u porodici, pa potom u vrtiću, školi, zajednici u kojoj dete raste. Faktori od uticaja su svi odnosi u kojima je dete i iskustvo koje doživi, sadržaji koje konzumira kroz medije, knjige, društveni sistem i vrednosti u njemu- kaže Vida.

Šta ili ko sve može biti uzrok “ključanja” i okidač za ispoljavanje agresije?

-Uzroka je mnogo i opet kako će se kod koga ispoljiti ”ključanje” zavisi od konkretnog deteta i konteksta, najčešće je više faktora udruženo zajedno. Neki od najvažnijih bi bili: nedostatak podrške bilo koje vrste, zabrana na emocije, teškoće regulisanja emocija, doživljaj neadekvatnosti, prolongiran stres, visoki zahtevi i očekivanja, nagomilane frustracije, intenzivna osećanja besa i tuge, nasilne ponavljajuće situacije, nedostatak sistema vrednosti i pravila.

Da li se agresivnost nasleđuje, stiče, uči?

-Važan je temperament i crte ličnosti, on nam daje osnovnu strukturu na kojoj se gradi i počiva naš psihički život. Pa tako neko jeste sa nižim pragom toleracije na frustraciju dok je neko drugačiji. Ali uticaj sredine, od najranijih dana pa i pre je podjednako važan, čak važniji u razvijanju kapaciteta za regulaciju emocija.

U slučaju agresivnosti značajno je kako se roditelji postavljaju na ispoljavanje uzbudjenja, frustracije pa kasnije ljutnje i besa. Dete dosta uči i po modelu, bitno je kako ljudi oko njega ispoljavaju svoja osećanja. Ko su mu glavni uzori, šta mu se kod njih dopada ili zašto mu se čine jaki, moćni, sposobni. Da li je okruženje sigurno, mirno i bezbedno ili haotično, opasno i nepredvidivo. Važno je kako se dete snalazi i u grupi, kakva je atmosfera i pravila grupe, kakav je odnos prema nasilnom ponašanju, ima li posledica za tu vrstu ispoljavanja ili dobiti od toga, da li se ponavlja, da li se na njega reaguje ili ne.

Da li i kako možemo da prepoznamo agresivnost kod dece koja su spolja “tiha, pristojna i fina”?

-Ponajpre bližim upoznavanjem. Jako je važan kontekst situacije, pa samim tim praćenje i kontakt sa detetom, decom. Nekih magičnih trikova nema.

Često se kazna pominje kao mera za suzbijanje agresivnosti. Da li su kazne delotvorne ili postoji drugi pristup?

-Kazna je uglavnom izraz naše nemoći, želje da povratimo moć. Do kazne se dolazi kad su pravila već prekršena, kada druge stvari nisu upalile i ona je deo patrijahalnog odgajanja. Mi želimo, kao roditelji, da izgradimo pravila i strukturu koju će dete da prati i prihvati kao svoja pre svega da bi moglo da brine o sebi, da ostvari kontrolu nad svojim životom i da se snađe u svemu što dolazi. Za taj put jeste važno i samopoštovanje i samopouzdanje, kontrola ponašanja i emocija, a kazne umeju da utiču na to.

Kaznu može biti različito shvaćena takođe, na primer kada dete od recimo tri godine lomi igračku i mi je sklonimo i naglasimo da smo to učinili jer ne želimo da je uništi i da će je dobiti nazad kad se bude igrao po pravilu "da se igračke ne lome", dete jeste uskraćeno i kažnjeno, ali je kazna pozitivna, blagovremena i u cilju postavljanja granice i učenja adekvatnog ponašanja, gde dete ne kritikujemo, sramimo, gde zapravo samo korigujemo ponašanje. Više je prisutno odsustvo nagrade- sklonili smo igračku, pa potom nagrađivanje kada se dete koriguje i shvata između ostalog da ono utiče, nego u kažnjavanju kada samo ostane bez nečega i čeka da se to vrati. Ako dete polomi igračku pre no što stignemo da reagujemo, mi mu možemo ukazati da je preškršio pravilo, koje je važno da smo prethodno postavili, da nam se ne dopada takvo ponašanje a ne dete, jer ostaje bez igračaka, kao i da ćemo promeniti aktivnost ili skloniti te igračke da još neka ne strada. O kazni se može još puno polemisati jer puno zavisi od konteksta. Mnogo je značajna i razlika da li govorimo o verbalnoj kazni ili fizičkoj takođe- zaključuje Vida.

Preporuka za sve roditelje, bez obzira da li imaju situaciju sa agresivnim detetom ili je njihovo dete agresivno, jeste da u svakom trenutku posmatraju ponašanje i promene u ponašanju svog deteta i da na prvi signal da nešto nije okej, razgovaraju. Prvo sa detetom, a zatim sa stručnom osobom koja će pomoći da se otkrije uzrok, a zatim sanira posledica agresije. Na vreme.