Profil žrtve nasilja i greška društva
U nastavku kampanje #nisamprijavila, za portal Bezbedni klinci psihološkinja Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra objašnjava ko su žrtve, gde grešimo u etiketiranju i kako možemo da pomognemo razbijanjem predrasuda.
Tanja, da li postoji neki psihološki profil koji češće upada u nasilne odnose?
“Nema tipičnog “psihološkog profila” žrtve. One dolaze iz različitih konteksta i imaju različita lična svojstva, koja ih mogu činiti više ili manje ranjivim. Na primer, uzrast je jedno od takvih svojstava – decu je lakše zloupotrebiti i zlostavljati, kao i mlade i neiskusne osobe, u odnosu na odrasle. Osobe koje su više zavisne, kao što su često starije, bolesne, osobe sa invaliditetom, žene, ekonomski ili na drugi način zavisne, ranjivije su. Privatni odnosi – poput porodice, partnerskog, odnosa poverenja i autoriteta, kada se zloupotrebljavaju stvaraju veću ranjivost, a žrtve će imati veće emotivne povrede, dublja traumatska iskustva i teže će obelodaniti nasilje.
Često naša lična i društvena uverenja pogoduju tome da određene osobe postanu žrtve. Na primer, veruje se da su ljubav i nasilje toliko različiti da ne mogu postojati u istom odnosu. Međutim, još u detinjstvu naučimo da osobe koje nas vole mogu i da nas tuku “za naše dobro”. Nasilje je često noromalizovan oblik vaspitavanja i disciplinovanja dece, tako da postaje prihvatljivo i kasnije, u drugim relacijama. Često je i uverenje da žrtve “biraju” nasilnike (kada napuste jednog, ponovo će naći drugog, koji će ih zlostavljati) ili da ostaju u nasilnoj vezi jer vole nasilje (grubost, siledžijstvo). Iako jedan broj žena pogrešno tumači ponašanje nasilnika, na primer, ljubomoru kao znak ljubavi i pažnje, snagu kao znak brige i zaštite, izbore zapravo čine nasilnici. Oni često biraju ranjivije, slabije, zavisnije osobe, kako bi razlika u moćima bila veća, što olakšava da se uspostavi kontrola i zavisnost žrtve, da se nasilje vrši bez rizika od ozbiljnih posledica po nasilnika. Mnogo je razloga zbog kojih žene ostaju u nasilnoj vezi, ali nisu vezani uz ideju da one vole nasilje, da se radi o „mazohizmu“, ili o „sekundarnoj dobiti“, ili o „igranju igara“, ili o nekom drugom psihološkom mehanizmu ili poremećaju. Važno je imati u vidu da takva i slična objašnjenja imaju za posledicu prebacivanje odgovornosti sa učinioca nasilja na žrtvu, njene lične karakteristike ili ponašanja.
Ne treba izgubiti iz vida ni činjenicu da se žrtvama ne veruje, da im se prebacuje krivica i odgovornost za nasilje, da se sumnjiče da zloupotrebljavaju, lažu... One strahuju kada nemaju ili neće dobiti poverenje i podršku u privatnom okruženju. Strahuju da same prolaze kroz institucionalne procedure, koje su duge, komplikovane, neprijatne, sa neizvesnim ishodom. Pokušavaju da izbegnu izlaganje novom povređivanju kroz postupke, da budu negativno obeležene. Zato mnoge žrtve biraju da ne prijave nasilje, da same reše problem, da se izbore sa posledicama.
Podaci istraživanja u Srbiji kažu da tek svaka deseta žena prijavi institucijama isksutvo nasilja koje doživi u porodici ili od emotivnog partnera. Kada je u pitanju seksualno nasilje i zloupotreba, taj broj je još manji. Broj prijava nasilja kojem su izložena deca, takođe je mnogo manji u odnosu na rasprostranjenost pojave, problem je i to što naveći procenat odraslih kojima se povere ne učine ništa ili ne dovoljno da bi bila zaštićena. Slično je i kada je reč o osobama sa invaliditetom, starijim, osobama koje žive na selu. Sve to ide na ruku nasilnicima”.
Šta #nisamprijavila govori o našem društvu?
“Bar nekoliko upadljivih stvari. Prvo, da ne znamo dovoljno o nasilju, da kao društvo imamo mnogo predrasuda prema žrtvama i mnogo tolerancije prema nasilnom ponašanju i nasilnicima, da ne umemo da lociramo odgovornosti – ko je odgovoran za šta, što rezultira okrivljavanjem žrtava za nasilje koje su preživele, a što uvek za posledicu ima da ponašanje učinioca prođe “ispod radara”. To potvrđuje da smo duboko patrijarhalno, konzervativno društvo, koje ne tretira sve članove, uključujući žene i decu, kao ravnopravne, niti žrtve nasilja kao osobe koje imaju pravo na zaštitu, bezbednost i slobodan život.
S druge strane, ogroman broj svedočenja, pretežno žena, ali i muškaraca, potvrđuje da institucije ne prepoznaju i ne priznaju mnoge oblike nasilja, da se službenici u njima ne rukovode propisanim procedurama i postupcima, već ličnim uverenjema i predrasudama, da neopravdano često koriste diskreciono pravo za procene i odluke, umesto specijalizovanih stručnih znanja i standardnih procedura. Problem je to što nema nadzora, nikakvog ili dovoljno dobrog, kao što najčešće nema ni odgovornosti za nepostupanje ili neprofesionalno postupanje. Tako se pojedinac oseća potpuno nemoćnim pred institucijama, a zakoni koji su pisani da zaštite i podrže, ostaju “prazno slovo na papiru”.
Sve navedeno govori o neodgovornoj državi - i u odnosu na žrtve, i u odnosu na javnost, i u odnosu na stručnajke i institucije, koja ne preduzima sistemske mere, što bi uključilo prevenciju na svim nivoima – u obrazovanju dece i mladih, stručnom obrazovanju, podizanju javne svesti i veće odgovornosti medija, preko efikasne zaštite i dostupne podrške za sve žrtve nasilja.