“Najgora” mama na svetu: Dajem deci igrice dok putujemo i nije me blam

Ovo je priča mame iz prvog lica o putovanjima sa dva dečaka i psom. Svoju tragikomediju prilagodite svojim uslovima, izmenite aktere, ali verujem da će radnja biti ista.

Dakle, krećemo iz Beograda u Zaječar, 250 kilometara vožnje sa dvoje dece i psom.

Negde kod Bubanj potoka počinje arija: “Žedan sam. Piški mi se. Dosadno mi je. Neću da gledam kroz prozor. Psu se piški. Nervira me Stefan. Nervira me Nemanja. Što si morala da mi rodiš brata, hoću sestru. Ne guraj me. Promeni muziku. Nemanja hoće Tatatatata, akakakaka, rusku verziju Jala Brata, a ovaj drugi Eye of the Tiger (i posle što sam u pet popodne zrela za ludnicu). Hoću Balensijagu. Ne, nego će da pusti Eye Of The Tiger. E neće. E hoće. E baš neće. Mama, Stefan me gura. Reci Nemanji da ćuti. Stefan se zaljubio. E nisam. E baš jesi. Mama, Nemanja mi je rekao da sam se zaljubio. Jesi. A ti imaš dlaku na šortsu. Gde je DLAKA!???!!! Mama, Stefan mi je rekao da imam dlaku na šortsu. Promeni muziku. Dosadno mi je. Kad ćemo da stignemo? Šta ima da se gricka? Koliko još imamo da se vozimo? Dosadno mi je….”

Razmišljam da napravim polukružno i krenem nazad, da ih sve u kompletu istovarim kod babe, a ja da se lagano odvezem u tu ludnicu, zatvoreno odeljene, bez poseta. Umesto toga, pojačavam muziku (hvala izumiteljima na bluetooth zvučniku), pevam na sav glas, pas sedi na suvozačevom mestu i drema, ova dvojica pozadi nastavljaju da se svađaju, razmišljam da ih možda ostavim negde pored neke njive pa nek idu peške, ali mi žao simpatični su mi kad su normalni i odlučim da ću da prekršim pravilo koje sam rekla da nikad neću prekršiti: OK, uzmite telefone, može igrica dok ne stignemo.

Tajac.

Tri sekunde.

“Ali, rekla si da nema telefona u kolima jer će da nam bude muka, a i treba da gledamo kroz prozor jer je divna priroda i da upijamo ljude i pejzaž jer se tako…”

“HOĆETE DA UZMETE TELEFONE VEĆ JEDNOM, KO NE BUDE IGRAO IGRICU DOK NE STIGNEMO, NEĆE DOBITI SLADOLED KAD STIGNEMO!”

Tajac.

Gvirim u retrovizor, sporazumevaju se pogledima, nisu sigurni da li ih “prenkujem” ili sam ozbiljna, pa polako vade telefone iz ranca i bacaju pogled na moj.

Osmehnem im se. Osmehnu se i oni.

Utišam muziku, pas odahne, pozadi se čuje samo šuškanje kese čipsa (drugo pravilo koje sam prekršila: nema čipsa ujutru, samo popodne, ujutru se jede voće).

Vozila sam u idiličnoj atmosferi narednih 220km.

Dobili su sladoled. Dobila sam nervni slom, ali sam takođe i majka godine jer sam uspela da vozim dvoje dece u tišini više od 200 kilometara.

Možda sam stvarno “najgora” mama na svetu jer dajem deci igrice tokom putovanja. I nije me blam. Ni moja, a ni druga deca danas nisu kao što smo mi bili deca. Deca su danas digitalni urođenici i baš kao što je nas interesovalo da li se u poznatim predelima desila neka promena i da li je sunce zašlo pre vremena, tako isto njih interesuje ko je šta sazidao u Minecraftu, ko je na mreži i šta ima da kaže, ko se glupira na Snapchatu, a ko na TikToku trenutno postavlja nov video da se zaceniš od smeha. Njihova putovanja su digitalna, a na nama je da, kad stignemo na odredište, pogasimo tehnologiju i uživamo sa njima u svakoj kapi sladoleda koji im curi niz prstiće i otkrivamo nova mesta, ljude i zanimacije koje će naša deca zabeležiti svojim kamerama i našu realnost podeliti sa svojim digitalnim prijateljima.