Ljubav preko žice u doba vajbera

Ima jedan super tvit. Na pitanje “Šta vam je prva asocijacija na devedesete”, Šalteruša kaže: “Ok ok jesmo kupovali koka kolu i labelo na buvljaku i tezgama kod starog merkatora, skidanje patika dvesta na sat vidimo se u čitulji i sve to ali ja sam bila megazaljubljena to mi je zauvek najprvlja asocijacija”.

Ja sam devedesetih bila megazuljebljena. Studirala sam faks koji sam mnogo volela, izlazila u KST i živela pod malim staklenim zvonom koji su tata i mama napravili za braću i mene, da što bezbolnije preživimo te godine. 

Devedesetih smo imali fiksni telefon, s najdužim kablom u svemiru jer sam ja stalno ljubavisala sa mojim dečkom i kratki kablovi su nekako uvek bili zapetljani ili pokidani, isto kao tatini živci.

Da ne pričamo o živcima našeg dvojnika rokera koji je takođe imao devojku i na sav glas joj preko zvučnika u jedan noću puštao Smoke on the Water, koja mi je danas mučna isto koliko i pasulj kojih smo tih godina neštedimice jeli.

Muka tog mog ljubavisanja preko telefona bila je u tome što smo živeli u maleckom stanu, a kabl kratak, tako da sam morala da mumlam u slušalicu iz predsoblja, da me ne bi slušala cela familija sa sve kumovima u gostima.

Tata je dolivao ulje na vatru glasnim komentarima: “Neno (to je moja mama), ćerka ti je već pet sati na telefonu, a ima ispite. Opet priča sa onim pajserom. Je l on uči nešto, ili planira da padneš godinu zbog njega?” 

Naravno, na sav glas, da ga “pajser” dobro čuje sa druge strane žice, a ja polako propadam na sprat ispod kod komšije koji nam stalno lupa jer na štiklama tutnjim kroz kuću.

Živela sam neku mešavinu Žikine dinastije i Kako je propao rokenrol, volela sam, cela uža i šira familija znala je za svaku svađu, izjavu ljubavi, dogovor, pregovor, priče o smislu i besmislu života koje sam sa mojim dečkom nesebično satima delila iz predsoblja, sve dok nije kupljen kabl koji stiže i do toaleta. Što, naravno, mog tatu ništa nije sprečavalo da lupa na vrata i da komenatriše moj ljubavni život. I da me podseća na ispitne rokove u kojima sam, samo da napomenem, svaki ispit davala u roku, sa najvišim ocenama.

Bila sam srećna. Bezbrižna. Nasmejana.

A onda sam rodila dva dečaka. Stariji sad ima 11 godina i prilično se zaljubio u Dunju iz razreda, jedno pametno, pristojno, duhovito stvorenjce koje ga ne zarezuje dva posto.

Hoću da zovem Dunju da izađemo.

Pa hajde, pitaj je sutra da idete u bioskop, vodiću vas ja.

A, ne, ne, neću usmeno. Pitaću je preko vajbera. 

Bože, pa ko još pita simpatiju preko vajbera da ide na dejt?!

Ja. 

Dobro, hoćeš da joj napišeš poruku?

A, ne, ti ćeš, ja ću da progutam neko slovo ili da napišem ne znam zajedno.

A da probaš?

Neću, napiši ti.

E, moj Sirano, pomislih. Napišem Dunjici poruku: Ćao, Dunja :) Da li bi htela da jednom odemo u bioskop? Vodiće nas tvoja ili moja mama, kako ti budeš želela.

Ne, ne može to.

A što?

Neću u bioskop.

Pa što nećeš?

Zato što onda moramo da pričamo, a ja ne znam šta da pričam sa njom, pocrveneću. Vodiću je u biblioteku, ipak.

Dugo smo nas dvoje pričali te večeri, kao moj tata i ja onomad, kad je moj ljubavni život bio izložen javnosti zahvaljujući tome što nismo imali vajber. Objasnila sam mu da je velika prednost što tu poruku može da ne pošalje, da je izmeni pre nego što je pošalje, da može čak i da je obriše ako se predomisli, a već je poslao i da ima svoju intimu, da je zaštićen od toga da pola familije sluša šta priča sa devojkom.

Ali sam mu objasnila i da je mnogo veća hrabrost da je pita lično i da, ako ga ne daj bože, odbije, hrabro podnese poraz, pa neka i plače, ali kad dođe kući. Rekla sam mu isto što i meni moj tata: “Nije važno šta pričaš i šta će ti reći oni koji slušaju. Važno je samo da li ti je toplo kada te uhvati za ruku.”

P.S. Dunja je pristala. Stisnuo je zube i procedio kroz njih pitanje koje mu je ležalo na srcu. Evo, čekamo raspust, pa će Dunja da izabere film. Vodi ih njen tata. Za svaki slučaj, ako “pajseru” padne na pamet da mu ćerku drži za ruku u mraku :)