Kako sam preživela polazak sina u V razred zahvaljujući Spotify plejlisti

03.septembar 

Kako sam preživela polazak sina u V razred zahvaljujući Spotify plejlisti

Svanuo je i taj dan. 1. septembar, dan kad moj prvenac i uzdanica moja kreće u V razred. Inače nisam od onih cmizdravih mama što svaku etapu odrastanja beleži gomilom fotki i tortama, ali progutala sam ozbiljnu količinu knedli iz grla kad je polazio u vrtić, na prvu rekreativnu, u prvi razred sam ga pratila kao Dara Bobu u “Žikinoj dinastiji”: Bobo, sine, ljubi te majka i brisala suze belom uštirkanom maramicom.

Ali sad kad kreće u V razred moram da budem kul jer, zaboga, pubertet i “nemoj da me ljubiš pred drugarima”, “nećeš valjda da plačeš sad pred svima”, “mama, ne drami, ne blamiraj me…” Vi nastavite niz, ja ću samo da vam kažem da je V razred definitivno najteži transfer u našim životima jer jednostavno skapiraš da više nije klinac, da sad kreće ozbiljno, nema više učiteljice da mu gleda kroz prste i da ga brani kad sikćem jer nije uradio domaći.

Vidim mu strah u okicama, iako je onako blenatvo nasmejan, a kao sav ozbiljan i znam da je unezveren jer nema blage veze šta ga čeka.

Pričam mu da mu sad počinje najlepši period života i da će trajati dugo, dok ne završi faks ili šta već odluči u životu da radi pre nego što počne ozbiljan samostalan život. Pričam mu o prvim ljubavima, o prvim žurkicama, o novim predmetima koji će mu otvoriti čitav univerzum znanja, pitam ga o čemu razmišlja, a on kaže: “da li ću da zapamtim imena svih nastavnika….”

Sećam se svog polaska u peti razred i crne suknje na karnere, belih hulahopki i crvenih “starki”, kosa mi se unervozila i dodatno ukovrdžala i bila sam sva usplahirena jer smo se moja prva ljubav i ja dogovorili da sedimo zajedno do kraja osmog da bi mogao da mi peva “Hajde, plavi moj safiru” na časovima, a ja se smejuljim i pišem neke svoje priče u “Sara Kej” blokčić od kog se nisam odvajala.

Oni se sad ne smejulje. Smeju se naglas, bez pardona, imaju svoje šifre i skraćenice u vajber grupama, njima je sve normalno i kul jer su odavno na netu i svet im je na dlanu, sve im je na dlanu.

Ali, vidim ih kako sede na onom zidiću kod kapije i čekaju razrednu da dođe po njih, da ih odvede u učionicu i da im predstavi novu eru u detinjstvu.

Prelazak iz detinjstva u dečaštvo.

Ustali smo, spermam mu klopu, on smišlja u čemu će u školu i da li da nosi neku svesku i mrmlja sebi u bradu da je logično da im daju da nose telefone i da sve upisuju u njih. Vidi me da stojim na prozoru u kuhinji, zagledana u zlatno lišće na mom omiljenom drvetu pod prozorom i kaže: Mamki, hoćeš da ti napravim plej listu?

Nasmejem se i sklonim suzu u stranu. Hoću, kažem.

Uzima telefon, mlađi brat ga standardno nervira “glupim” pitanjima tipa “hoćeš se sad zaljubiti”, “Je l’ si video da je Maša pustila kosu, je l’ ti lepa sad”, pas mu skače po glavi, a on stoički podnosi i instalira mi Spotify uz komentar “ne mogu da verujem da nemaš Spotify, ko još sluša muziku na Jutjubu?”

Pravi mi plejlistu.

Diplo & SIDEPIECE - On My Mind

Gigi Di Agostino - Hollywood

AC DC - Shot in Dark

Gorillaz - I Am Happy

Pink Floyd - Another Brick In The Wall

Pevam s njim, on se sprema, peva i on, mlađi konstatuje da nam je muzika bezveze i da on ima bolju.

Možda imate i vi bolju, vašu, lepšu, zajedničku, onu koja će da vam olakša dan kad vam dete odrasta. Pevajte, đuskajte i dajte mu ruku, poljubite ga krišom, pre nego što izađe iz zgrade i ispratite ga pogledom, nema veze što je možda zamagljen od suza. Pustite muziku jako, najjače i stisnite zube.

I mi smo odrasli, zar ne?