Kako je jedna mama učila da pravi sarmu uz uputstva preko Whatsapp-a

Moja deca su dva razmažena klinca koja svaku priliku koriste da zbrišu kod bake na ručak jer im ona udovoljava i mogu da izvoljevaju do mile volje. Ja sam, s druge strane, poznata po autoritetu i disciplini i nema da se izvoljeva. Šta je na stolu, to se jede, ko neće, neka sedi gladan.

Normalno, ovo super zvuči, ali je od istine daleko 20 svetlosnih godina. To jest, drugi deo je daleko od istine. Niti sam autoritet, niti se zna red, kad im se jede pica za ručak, jedu picu, ne patim od kuvanja svaki dan ne što ne volim i ne umem, nego zato što moja deca imaju teoriju “izvini, ali nije kao bakino”.

Talenat za kutlaču sam nasledila od mame i bake, ali rasuta pažnja mi je u rangu rasutog brašna, pirinča, vegete i ostalih praškastih sastojaka za ručak. Osim toga, moja jela imaju tendenciju da zagore što kod mene proizvodi stres zbog ribanja, a kod dece materijal za zafrkavanje.

Ali, s vremena na vreme me uhvati neko ludilo da kuvam, na opšte veselje ukućana i tada potežem najjači adut: mamin recept.

Rešila sam onomad da spremam sarmu i o tome sam putem Watsapp-a obavestila mamu.

Ko će da sprema sarmu, deca?

Ne, ja.

Pauza u kuckanju. 10 minuta kasnije stiže poruka.

Molim te, nemoj to da radiš.

Gotovo, izvukla sam zemljanu tepsiju. Daj recept.

Je l' imaš kupus?

Koji kupus?

Kiseo, Zorana.

Nemam.

Pa u šta ćeš da staviš meso?

Gde da nađem kupus sad?

Doneće ti brat.

Je l' imaš meso?

Koje meso?

Juneće. Za vas je dosta pola kilograma, neka ti dva puta samelje. Šolja pirinča i dinstaš kao za punjene paprike. Isečeš onu tvrdu sredinu iz kupusa i umotaš meso. Naređaš u tepsiju, stavi slaninu, suvo meso, kolenicu, napraviš zapršku, preliješ i stavi da se krčka na 150 u rerni.

To nije sarma.

Nego šta je?

Ti je praviš dva dana.

Zorana, molim te, ostavi me na miru. Napravi kako sam ti rekla i ne izmišljaj.

Hoću da bude kao tvoja.

Pazi da ti ne zagori.

Kako sarma može da zagori?!

Ne može inače, ali u tvoj rerni postoji rizik.

Dobro.

Kupim ja sve šta treba, držim telefon pored šporeta da pratim uputstvo što mi je dala i povredim nogu. Nije mi rekla da tepsiju ne stavljam na ivicu kuhinjskog elementa jer može da padne. Pala mi je na nogu, pa sam odskočila i rukom oborila šerpu punu mesa sa šporeta.

Onda sam čučnula da pokupim taj rusvaj, pa sam se klepila o onu dasku ispod prozora kad sam ustajala. Tako izubijana, zovem mamu. Ne javlja se, naravno. Nikad se ne javlja kad ja kuvam.

Šibnem poruku: javi se i pokrijem je fotkom iz kuhinje.

Zove me na Watsapp.

Što me zoveš na Whatsapp, ciknem.

Zato što mogu da prekinem vezu jer mi kao ne radi internet. Mogu da te blokiram. Šta se desilo u kuhinji?

Sarma je podivljala i sve mi je ispalo.

Šta će deca da jedu danas?

Ne znam, pomfrit i leba.

Kaže se hleb, ne leba.

E to će da jedu.

Spakuj ih i pošalji na ručak, imam gulaš, a ti renoviraj kuhinju i molim te kao boga, sledeći put idi po gotove sarme, kao kad si odlučila da praviš knedle sa šljivama.

Jede mi se sarma.

Imam gulaš, sarmu ću da pravim za Novu godinu. Pošalji mi decu i nemoj više da me zoveš.

Deca su otišla kod bake, a ja sam pokupila mog lepog psa i izašla u šetnju. Divna jesen, znate kako je sve zlatno i šuškavo, miriše vazduh kao Menderlej iz “Rebeke” i divan je dan da se izležava i jede pržen krompir u tišini jer su deca kod bake i tamo prave buku.

Sarmo, čekaj me i ja sigurno neću doći :)