Kako da dete reaguje na agresiju

“Ako nije dobro, nemojte to činiti, ako nije istina, nemojte to govoriti.”

Marko Aurelije

Deca se ne rađaju isprogramirana da na svet reaguju neprijateljski. Svi imamo kapacitet da se ponašamo agresivno. Da li ćemo to učiniti ili ne, zavisi od toga kako doživljavamo svet. Kada naše dete nije agresivno, a dođe u situaciju sa agresivnim detetom, uglavnom ne zna šta da radi. I mi odrasli budemo uplašeni, a zamislite kako je mališanima.

Psihološkinja i psihoterapeutkinja Vida Đokić Jerković kaže da postoji razlika da li govorimo o radu sa detetom ili vaspitanju deteta, da li je mlađe ili starije, koje ima predispozicije za burnija ispoljavanja (npr. koje već na ranom uzrastu dosta burno ispoljava nezadovoljstvo), da li je to dete koje je već okarakterisano kao agresivno ili koje je bilo žrtva nasilja pa ima izazova sa svojom ljutnjom.

-Šta neko podrazumeva kada kaže agresivno dete. Pitanje je, koja je naša uloga sa detetom takođe, ako ovo prvenstveno čitaju roditelji, onda je baš važno i kakav roditelj želimo da budemo, kao i to koje su nam vrednosti važne da ih dete usvoji i šta da dobije od nas.

Deca koja ispoljavaju antisocijalno ponašanje koje odlikuju sledeće karakteristike: nasilno ponašanje u dužem vremenskom periodu, koje se ponavlja, uz odsustvo empatije, koja se čine bez osećanja krivice, uz kršenje socijalnih normi, pokazuje se da najčešće rastu u porodicama u kojima postoji nizak nivo emotivne topline, nasilna ponašanja u porodičnim odnosima, nedostatak roditeljskog nadzora i granica, neprepoznavanje dečjih potreba od strane roditelja i disfunkcionalni odnosi među članovima. Na nasilje reagovati nasiljem je jako pogrešno. Učenje po modelu je posebno prisutno u tom slučaju i opet porodica nije jedino mesto za to, već i vršnjaci, društvo u celosti, u današnjici pre svega sadržaji putem društvenih medija.

Najveći deo posla vezan za ovladavanje emocijama i usvajanje društveno poželjnog ponašanja jeste period do polaska u školu i tada se može puno postići sa decom koja imaju nasilna ponašanja u svom repertoaru, tada se razvija svest o sebi, svojim osećanjima, empatija, odnos sa drugima i svetom. Tada je porodica najvažnija za taj rad. Ako hoćemo nekoga da učinimo manje nasilnim potrebno je pokazati mu drugačiji način ispoljavanja besa, naravno u sigurnom okruženju i za nas i za njega.

Šta raditi u susretu sa agresivnim detetom ili odraslom osobom ako si dete?

Ako je osoba odrasla, a ako si ti dete, treba ne ulaziti u dijalog, konflikt i bežati do nekog sigurnog odraslog jer nikada ne znamo kako može odreagovati, a ti kao dete zaista nemaš snaga da se izboriš sa tim. U slučaju da je dete vršnjak, jako je važno postaviti granicu, zaštiti sebe na neki način, pokazati da ne dozvoljavate da vas neko ugrožava. Pokušajte to na svoj način, ne na neki sličan njegovom. Ako je nasilnik u grupi, a ne sam, kretati se u grupi takođe sa svojim prijateljima i pomagati međusobno. Obavestiti roditelje pre svega i videti šta oni predlažu, takođe popričati sa odraslom osobom od poverenja ako je ima u školi- razredni, drugi nastavnik, psiholog. Imati na umu da je nasilnik neko sa problemom, dok je sa vama sve verovatno u redu. Imati na umu da je prirodno plašiti se u toj situaciji kao i osećati ljutnju. Imati na umu da je problem rešiv i da vama treba da je prijatno u školi- kaže Vida.