Kako ćeš u teretanu bez smart sata?!

Priča iz prog lica jedne mame koja je “pod stare dane” počela da trenira. Krenula je pod punom opremom na prvi trening, ali ju je mlađi sin zaustavio ciknuvši kao pred Apokalipsu: kako ćeš u teretanu bez smart sata??? Kako su joj klinci pomogli da prikači telefon za sat i zašto je udaranje džaka odlična vežba za psihu

Udaje se kuma u maju, ja naumila da obučem haljinu veličine M i uopšte me ne obeshrabruje činjenica da sam trenutno na 3XXL veličini. Rešim da uzmem personalni trening tu gore u kraju, takođe se prebacim na režim ishrane “tri zrna kinoe svaki treći dan”, u odnosu na tri tanjira karbonare posuta kilogramom parmezana i, po savetu kume, obezbedim helanke, patike i majicu. Maznem sinu znojnicu i peškirić za lice, nalijem litar vode u plastičnu čašu s poklopcem i dunem na vrata.

U tom trenutku, Prvenac i uzdanica moja cikne ko Damjanov Zelenko: JESI PONELA SMART WATCH???

Stanem precepljena, šta će mi sad pa sat, osim da gledam kad će mučenje da se završi, kaže mali, ne može da se ide bez sata, uzmi moj.

Šta će mi sat, pitam.

Da meriš.

Šta da merim, idem da treniram.

Da meriš puls i korake i napor.

Pa to ću da izmerim kad budem pala posle treninga na patos od muke.

Ajde, ajde, daj da te povežem.

Uze on taj sat, nešto klikće po njemu i po mom telefonu, cap cap, tri sekunde i gotovo, kaže evo, sve sam ti podesio.

Šta si mi podesio?

Da ti meri sve.

Pa džabe si podesio, kako da gledam kad sam bez naočara na treningu.

Jaao.

Šta je sad?

Ne možeš bez naočara, pašćeš.

Frknem i stavim onaj sat, izađem sa stavom Lare Kroft i odem na trening.

Kad sam ušla tamo, prvo me oblio hladan znoj da ću da oborim nešto kao onomad kad sam jednom bila u teretani pa povukla svu skalameriju dok sam padala, ali ova moja trenerica kao med, kaže ajmo polako.

Kliknem to dugme što mi dete pokazalo, počelo da svetli svašta na ekranu, odradim taj trening vrhunski, moram priznati i ponosno joj pokažem sat.

Počela je da se smeje kao luda, kaže pa ništa nisi podesila, ovo ti samo pušta neku muziku.

Pogledam, kad ja onako bez naočara skrolovala kad sam nameštala i umesto na trening opciju, ja stavila da svira muzika. A dete mi lepo reklo.

Kaže ona, nema veze, dobra si bila i bez sata, ajmo malo na džak da radimo noge.

Stavi ona onaj džak, ja skinula sat jer mi logično da ću umesto nogom da zviznem rukom i da ga polomim i uhvatim ritam sa muzikom sa zvučnika, trešti neki Ramštajn. Krenem levom nogom, pa desnom, vizualizujem sve nepravde i ovog sveta koje su me strefile, nalupam ih ko Roki Balboa Apolo Krida i legnem na strunjaču kao posle 20 psihoterapija odjednom.

Rasterećena. Smirena. Nasmejana. Ispražnjena. Srećna.

Ustanem, spremim se za da odem kući, stavim onaj sat i povežem ga sa slušalicama. Pustim valcer i odšetam do kuće laka kao pero i svesna da je teška kategorija života ostala pod mojom patikom na onom džaku.

Naravoučenije: slušajte decu, slušajte muziku i udarajte džak. Lekovito je