Kad tolerancija ustupi mesto anarhiji

19.novembar DIGITALNI RODITELJI

Dečja prava sve su veća i raniji modeli vaspitavanja ne da nisu poželjni, već su i kažnjivi zakonom. Šta podrazumeva tolerancija? Dokle deca mogu da idu i kada suviše tolerancije postaje anarhija?

“Do pete godine, dete je tvoj gospodar, do desete tvoj sluga, od desete do petnaeste tvoj tajni saveznik, a zatim postaje tvoj prijatelj ili tvoj neprijatelj", kaže poslovica.

Usmeravanje dece jedan je od najtežih roditeljskih poslova jer snosite punu odgovornost za to šta će I kakvo će dete postati. Danas, kada se mnogo priča o dečjim pravima i slobodi, ne postoje jasne granice dokle sme da ide dete, a dokle roditelj. Kada je mnogo slobode previše? U kom trenutku počinje sukob moći roditelj-dete?

“Visoki komandni položaj znači, pre svega - stav. Roditelj je kao general koji, pre nego što krene u bitku, mora dobro da prouči neprijatelja i teren i odmeri potencijalne gubitke i dobitke. Mora biti spreman, ako je potrebno, na dugotrajnu rovovsku borbu, ali i na iznenadne eksplozije i napade iz zasede”, piše Najdžel Lata, dečji psiholog i autor jedne od najkompleksnijih i najduhovitijih knjiga “Tinejdžeri - kako im postaviti granice, a pri tom sačuvati živce”.

Lata daje primere iz prakse, polazeći od situacija u kojima ste se sigurno našli bezbroj puta ako imate tinejdžera koji neće da raspremi svoju sobu, ni da pomogne u kući, popušta u učenju i disciplini, provodi sate i sate u kupatilu ili na mobilnom telefonu, ostaje izvan kuće do kasno u noć, ponekad na mestima, sa društvom i na način koji roditelji ne odobravaju, oblači se suviše upadljivo ili suviše nemarno, drsko odgovara roditeljima, vređa ih ili ignoriše.

Roditelji moraju biti svesni da mnoge od ovih stvari njihova deca ne čine zato da bi im se suprotstavila, zato što ih ne vole ili zato što se pretvaraju u loše osobe, već zato što se u procesu odrastanja i sazrevanja osećaju izgubljeno, zbunjeno, ni sami ne znajući kako da se nose sa svim telesnim, psihološkim i emotivnim promenama koje su ih snašle.

Često pogrešno tumače i svoja i tuđa osećanja i postupke i reaguju ishitreno i neprimereno usled navale hormona, što deluje i na njihov mozak. Zato su skloni rizičnim aktivnostima, lako planu, podložniji su uticaju vršnjaka, osetljiviji na alkohol i drogu i duže im je potrebno da razmisle pre nego što donesu neku odluku, objašnjava Lata.

Posao deteta je da testira granice roditelja i da pokuša da dobije ono šta želi, na svaki mogući način. Ako ne dobije, nastaju konflikti, frustracije, a pogrešan pristup roditelja može dovesti do ozbiljnih depresivnih epizoda i poremećaja u ponašanju, upozoravaju psiholozi. Stilovi roditeljstva određuju okruženje u kome dete odrasta i način na koji se ono vaspitava, disciplinuje i priprema za život.

“Vaspitavanje deteta bez upotrebe kazne bilo koje vrste često se izjednačava sa gubitkom autoriteta roditelja. Ovo pogrešno verovanje zasniva se na ustaljenom, a veoma pogrešnom razumevanju značenja autoriteta. Najčešće se autoritet poistovećuje sa strahom i kažnjavanjem. Poštujemo onoga koga se bojimo i ko ima moć da kazni, udari, odbaci i navede da se osećamo loše, postiđeno i bezvredno. Pozitivno roditeljstvo promoviše drugu vrstu autoriteta, onog koji se zasniva na podršci, zaštiti, stvaranju prilika za učenje i poštovanju deteta i njegovih prava", navodi se u publikaciji “Recite NE telesnom kažnjavanju dece”.

Kako to izgleda u praksi? Psiholozi savetuju da, pre svega, stvorite bezbedno i sigurno okruženje puno ljubavi: dete zna rutine i dnevni raspored aktivnosti, roditelj vodi računa o tome gde je dete i da li je u opasnosti, nadgleda ga, u porodici se neguju topli odnosi koji se zasnivaju na poštovanju — nema sukoba i nasilja i sukobi se rešavaju na konstruktivan način, sa detetom se održava kontakt čak i kada se samo igra, a roditelj nešto drugo radi — dovoljan je osmeh koji detetu šalje poruku: Tu sam!

Napravite podsticajno okruženje za učenje i istraživanje: ne kritikuje se detetova ličnost, već samo njegovo ponašanje kada je neophodno, detetu se nude modeli ponašanja koje može da imitira, dete je okruženo igračkama ili stvarima za igranje, detetu se dopušta da istražuje i pokušava da samostalno reši problem, ako ne uspeva podstiče se da ponovo pokuša; kod deteta se podržavaju istrajnost, upornost i samostalnost.

Sprovedite pozitivnu disciplinu: postoje jasna pravila kao i posledice njihovog kršenja koje se primenjuju dosledno; dete se ne kažnjava jer je „loše” i ne nagrađuje jer je „dobro i poslušno”- detetu se objašnjava šta će se desiti ako nešto uradi što nije prihvatljivo i šta ako uradi ono što je dogovoreno, roditelji svojim ponašanjem daju detetu primer.

I najvažnije, morate imati realna očekivanja: od deteta se očekuje da uradi ono što može u skladu sa godinama i sposobnostima, uvek se gleda na detetove snage, roditelji u komunikaciji sa detetom ističu šta dete ume, šta zna, šta može i šta će još da nauči i savlada, od deteta se očekuje da napreduje i postigne ono što trenutno ne zna, dete se ohrabruje da da sve od sebe i nikada se ne upoređuje sa drugima da bi se ponizilo (Izvor: Child Adolescent Health Services (2012) Positive parenting program. Government of Western Australia Department of Health).

Dakle, pre nego što podignete ruku na dete ili dozvolite da bes nadvlada, izbrojte do deset. Osmotrite “neprijatelja”, setite se da ste ga vi rodili, da ste nekad i vi bili na njegovom mestu i setite se najvažnijeg- da ga volite najviše na svetu.