Japanci vaspitavaju decu na Ikuji način i genijalno je

28. Jul

Složen mehanizam vaspitanja Japanaca svodi se na samo tri jednostavna imperativa: do pete godine roditelji se prema deci odnose sa velikim poštovanjem, od pete do 15. godine, jasno uspostavljaju granice i modele ponašanja za decu i od 15. godine - roditelji na svoju decu gledaju kao na sebi ravne ljude (prijatelje).

U Japanu je razvijen čitav sistem formiranja zdrave, snažne i obrazovane ličnosti koji sadrži osnovne zahteve za vaspitanje dece i reprodukuje se iz generacije u generaciju. Ovaj sistem se naziva jednostavno - ikuji (roditeljstvo). Japanski sistem formiranja ličnosti ikuji tokom vekova sastojao se od različitih komponenata obrazovnog procesa, koje su od detinjstva bile postavljene za svakog Japanca, pre svega kroz instituciju porodice, koja usađuje elementarna pravila života zajednice. Tako je država računala na činjenicu da će Japanci, sazrevši, biti dostojni, korisni građani za društvo i zemlju.

Japanski obrazovni sistem danas je jedan od primera integrisanog pristupa formiranju moralno i fizički zdrave ličnosti, pouzdane podrške zemlji. U ovom sistemu su svi detalji pažljivo promišljeni i vrlo jednostavni.

Četiri glavne preporuke za roditelje u sistemu ikuji su sledeće:

• Svaki put, zabranjujući detetu da nešto učini, roditelji treba da odmere važnost i neophodnost zabrane i obavezno objasne zašto se to tačno ne sme raditi
• Roditelji treba da osude detetov pogrešan čin, ali ne i samo dete
• Samo po sebi, kažnjavanje deteta koje je nešto skrivilo ne nije činjenje nečeg „lošeg“, već oduzimanje nečeg „dobro“
• Roditelji nikada ne bi smeli da ponižavaju dete - fizički ili mentalno

U ovom modelu vaspitanja dece, roditelji ne zaboravljaju na kaznu i dugo je ne odlažu. Kazna obično usledi odmah nakon kršenja pravila, bezobraznog ili nepristojnog ponašanja deteta. Na taj način se kod deteta formira uslovni refleks, jer neprimereno ponašanje prati oduzimanje neke satisfakcije. Najlepše od svega je to što je posebna pažnja u sistemu ikuji posvećena formiranju posebnog odnosa između roditelja i dece. Ikuji polazi od činjenice da tek rođena beba ne može ni da govori, ni da hoda i stoga je puna velike životne strepnje. Zato je u prvim “smutnim” mesecima života posebno potrebna nežna briga roditelja. Pažnja i naklonost roditelja tokom ranog razvoja deteta omogućavaj  mu da se nikada ne oseća usamljeno i stvara osnovu psihološke smirenosti.

Već u najranijim fazama života dete treba da shvati da je velika osoba u malom telu i da ga roditelji pripremaju za samostalan život.

Japanske majke tokom čitavog svog života smatraju se mentorima sopstvene dece. U Japanu postoji koncept amae, koji nema ekvivalent u drugim jezicima. Ova reč potiče od japanskog glagola amaeru, što znači ugađati, zasladiti život. Odnos amae je presudan za stvaranje bilo kakve harmonične veze u japanskom društvu. U Japanu je opšte prihvaćeno da dete oseća amae samo šest meseci nakon rođenja, kada već počinje delimično da razlikuje svet oko sebe i da u njemu definiše svoju majku. Zato su do detetove prve godine majka i dete u Japanu - jedno. Neraskidiv telesni i duhovni kontakt majke sa detetom suštinski je element vaspitanja u sistemu ikuji. U isto vreme, autoritet majke u njemu je nepokolebljiv: za Japanca ne postoji ništa gore od uznemirenja njegove majke.

Do pete godine detetu u Japanu ništa nije zabranjeno, ne može biti kažnjeno. Stil ponašanja japanskih roditelja u odnosu na svoju decu možemo klasifikovati kao „vaspitni“. Karakterišu ga dve glavne odlike. Prvi od njih je da pokušaju da nauče decu da oponašaju, kopiraju ponašanje svojih roditelja - učenje po modelu. Druga karakteristika jeste da su japanske majke sklone da svoj odnos prema deci uvek prilagode okolnostima, a specifičnost je u tome da japanska mama prvo pokaže detetu kako da nešto uradi, a zatim mu dozvoljava da ponovi postupak dok ne bude zadovoljno.

Ikuji sistem podrazumeva i da roditelji uče dete da bude pažljivo prema ljudima i predmetima oko sebe. Japanski roditelji brinu o tome da dete nauče sposobnosti da kontroliše emocije, usađuju mu osećaj uzdržanosti, poslušnosti, veštine da brine o sebi i preživljava u teškim uslovima. Takođe, apsolutno poštovanje starijih je obavezna komponenta kodeksa ponašanja malog Japanca. Japanski stil komunikacije zasnovan je na sposobnosti „čitanja misli drugih ljudi“. Kada, na primer, japansko dete udari nogom u vrata i čak ih razbije, japanska majka će mu taktično reći: „Jako si povredio vrata i ona sada plaču”. Mi ćemo, na primer, reći: „Ne možeš to da radiš, to nije dobro ponašanje “. Drugim rečima, japanska majka se poziva na detetova osećanja u slučaju njegovih pogrešnih postupaka, ne naređuje i ne osuđuje. Treba napomenuti da Japanci uopšte retko disciplinuju decu prinudom, silom ili metodom moći.

Roditelji u Japanu posebnu pažnju posvećuju ranom razvoju mentalnih sposobnosti svoje dece.

Njihova glavna ideja je da tokom prve tri godine života dete ima najveći potencijal za učenje i roditeljima je glavno da ne kasne. Zato je njima najvažnije da podstiču detetovu žudnju za znanjem pobuđivanjem njegovog interesovanja, da doprinesu razvoju kreativnih principa i, konačno, da mu usade razne praktične veštine.

U procesu formiranja ličnosti deteta posebno mesto zauzima period njegovog boravka u vrtiću, gde se ono navikava da bude u timu. U Japanu se dete šalje u vrtić sa tri godine. Postoji i sistem jaslica, ali odgajanje dece u jaslicama nije preporučljivo u japanskom društvu. Opšte je uverenje da o deci od najranijeg detinjstva treba da brine, pre svega, majka. Ako žena pošalje dete u jaslice dok ona sama ide na posao, ovo ponašanje se smatra sebičnim.

Zanimljivo, zar ne? Japanci su oduvek svemir za sebe i hajde da iz njihovih metoda usvojimo one koje možemo da primenimo: negujmo ljubav, empatiju, razumevanje i zdrav razum naših klinaca. Poštovanje prema sebi i drugima. I tako opremljeni, mogu da žive na bilo kojoj tački na planeti, a vi se osmehnite jer ste im dali najbolje. Vreme i trud.