Deca su me uvukla u igricu i tek sad kapiram njihov svet

04. Jun

Priča jedne mame koja se godinama opirala da učestvuje u igranju igrica jer “zatupljuju”, sve dok je deca nisu uvukla u svet Match Masters i sada im preti da će da im oduzme telefone ako ne igraju sa njom.

Moja deca, kao svi pametnjakovići Alfa generacije, mogla bi da provedu 365 dana u godini igrajući igrice. Asortiman je veliki, Fortnite, Minecraft, Roblox, kad ne gledam i GTA i ona jedna što ne umem da joj izgovorim ime Grand nešto auto.

Morate da razumete da sam ja generacija Super Mario i The Sims, moj domet je da padaju puzlice u boji i da kreiram idealan dom, pun predivnog nameštaja, s bazenom i savršenom porodicom koja u njemu živi uz podršku kućnog ljubimca koji obavlja potrebe u toaletu.

I logično mi je da šizim što moji klinci od osam i 10 godina apsolutno ne haju za jednačine, razlomke, funkciju stabla i korena biljke, ne znaju da se “nema na čemu” ne piše nnč, a ne znam se piše odvojeno, a ne nzn ili tako nešto.

Sve dok nisam pala u postelju presečena nekim virusom i sposobna samo da jedem supicu koju mi je mama donosila. Za to vreme su moji potomci obarali rekorde, svađali se sa članovima svog tima i nije im padalo na pamet da ovo naše jadno kuče mora da ide napolje. Daleko smo od Simsa, pomislih i naglas izgovorih: Ako ne ostavite telefone, uzeću vam ih 10 dana i nema ni Jutjuba, ni igrica, ni ničega.

Kidam ovo roditeljstvo.

Kaže stariji umilnim glasom, ne podižući nos sa ekrana: “Mamki, hoćeš da probaš Match Masters da malo iskuliraš?”

Prvo sam frknula, a onda sam pomislila da je bolje da se igram nego da se nerviram. Instaliram igricu, odslušam uputstva koja su mi deca uglas objašnjavala, ništa nisam skapirala i počnem da igram. Prvo sam gubila kao sumanuta jer blage veze nisam imala šta je buster, kad je extra move, koje tri da spojim da dobijem buster i čemu služe pehari i stikeri za albume.

ALI! Kada sam posle dva sata pohvatala konce, postala sam master chief. Igrala sam sa decom naizmenično, pobeđivala ih bez pardona kao da im nisam majka koja bi trebalo da ih pusti da pobede jer tako nalažu zlatna pravila modernog roditeljstva po koijima se deca uče da istraju u životu.

Ne. Ja sam kao najgora ne-majka moje potomke bacila na dno liste i prouzrokovala suze epskih razmera sa sve monolozima o tome kako njihovi drugari imaju više sreće nego oni.

Kada su se malo smirili, a ja pobedila random suparnike, napravila sam im kokice, smestila u krilo, zagrlila i dok smo mrvili po trosedu, pitala ih: Zašto plačete? Zar niste srećni što ste me nečemu zabavnom naučili i sad možemo zajedno da se igramo?

Odgovorili su uglas: “NE! Stalno nas pobeđuješ i nećeš da nas pustiš!”