Bila sam kod Mike Aleksića i #nisamprijavila

Probudila sam se sabajle, pre klinaca, s namerom da u miru i tišini popijem kafu i čitam Prevera. Kao i svakog jutra koje počinjem Preverom ili Bajronom, pre nego što me dan premosti u stvaran svet oko mene.

I ne znam zašto, umesto u korice knjige, ušla sam na portal. I videla. Vest. 

“Miroslav Aleksić uhapšen zbog sumnje da je seksualno napastvovao pet učenica”.

Želudac mi se skvrčio, blenula sam u naslov i uopšte nisam bila iznenađena. Samo sam odjednom osetila olakšanje. Neopisivo i teško. Neobjašnjivo. Kao kad bi Sizifu neko uzeo onaj kamen i rekao mu da ode da odmori.

Sedela sam tako u tom mom tihom jutru i osećala olakšanje.

Imala sam šest godina kada sam primljena u čuvenu dramsku grupu Radio Beograda koju je vodio još čuveniji Mika. Od malena sam volela da čitam i da pišem, smišljala sam igre koje su bile prave pozorišne predstave, nisam izlazila iz pozorišta i gutala sam dečje emisije, filmove, sve što nam je bilo dostupno tih osamdesetih kada nije bilo Jutjuba i interneta i nekako je bilo logično da budem u nekoj sekciji u kojoj će se moj talenat dalje razvijati  Mikina grupa je bila najbolje što je mom talentu moglo da se dogodi  Ali, nikad nisam imala ideju da ću da budem glumica. Moja strast je bila pisana reč i Mika je to podržavao od prvog dana. Više nego drugi, morala sam da pišem i da čitam, a svako “kuvarice”, “prasana” (mi koji smo nosili naočare, bili smo još i "ćorki", a generalno, svi smo bili "gluperde"), “marš na umivanje” i beskrajno dreždanje pred vratima jer sam zakasnila na probu zbog škole, doživljavala sam kao “čeličenje”. Tako je on to zvao. Tako je on nas zvao. Nas, devojčice u suknjama, bez izuzetaka, osim ako je napolju minus. Prasane, kuvarice, ćero, gluperdo, ćorki. Savetovao nas je da se udamo jer nismo baš sposobne da budemo vanserijske šta god odlučile da budemo, a devojčice su uglavnom htele da upišu glumu. Mi koji nismo hteli glumu, već režiju, dramaturgiju, montažu, produkciju, mi smo bili niža vrsta i za nas su važile posebne metode kinjenja, od kojih je najkorišćenija bila kažnjavanje ćutanjem ili, ako je dobro raspoložen, podsmevanjem i glasnim smejanjem cele grupe na njegove fore. A zapravo, smejali smo se od muke i straha, ništa tu nije bilo smešno.

Rasla sam u toj grupi 12 godina, valjda srećna što sam među klincima koji žive svoj san. 

Snimali smo filmove, zarađivali prve ozbiljne honorare, čitali, pisali, učili da pravilno govorimo, pišemo i mislimo (po njegovim uzusima), pričali i smejali se kad je dobro raspoložen, a imali grč u stomaku kad nije bio dobro raspoložen. Uvek smo sa zebnjom čekali da grupa pre nas siđe i prvo smo pitali: kako je raspoložen?

Isti grč od pre 30 i kusur godina tog jutra je stegao moj stomak. I stezao je sve do uveče kada me je pozvala drugarica iz grupe. Nismo se čule decenijama, svaka je otišla na svoju stranu. Ona iz Mikine grupe, na vreme i ja koja sam ostala.

Zvala je i rekla: Dušo, kako si?

Dobro sam, što? Odgovorila sam kao da smo se malopre videle na kafi.

Ćutala je kratko.

Jesi li videla vest?

Jesam, rekoh nehajno, kao kad me mama pita jesam li jela danas.

Opet je ćutala. I onda je pitala ono što, podsvesno, nisam želela da pita.

Sad sam ja ćutala.

Nemam šta da prijavim. Imala sam 18 godina i bila već na Akademiji kada sam otišla na jednu probu posle koje me je Mika zadržao da proćaskamo. Na rastanku me je privio uz sebe, čvrsto i pokušao da me poljubi. U usta. Odmakla sam se i pitala kako je Bilja. Bilja je njegova žena. Pustio me je. Otišla sam i godinama se nisam ni vratila ni javila.

Nemam šta da prijavim, imala sam 18 godina, bila sam punoletna, samo me je startovao, rekla sam joj.

Dušo moja. Ne sećaš se?

Čega, pitala sam je već iznervirana, a glava je počela da mi pulsira. 

Ne sećaš se da te je vodio u svoju kancelariju? I šta je radio?

Zamrzla sam se. 

Mogu da te zovem sutra, pitala sam je.

Možeš. Zovi me. Tu sam. Važno je da pričaš, rekla je nežno i prekinule smo razgovor.

Sedela sam zaleđena. Zamrznuta. Glava je sve jače pulsirala, a stomak se pretvorio u čvor. Počela sam da plačem, kao posle probe kada me je prvi put pozvao u svoju kancelariju da razgovaramo o pripremi za prijemni. 

Više nisam bila ovde. 

Bila sam u toj sobi koja je smrdela na Mikinu Drinu bez filtera. Sedela sam prekoputa, u mojoj kariranoj suknji i crnoj rolci i gledala u njegov narandžast (ili je bio crn) sok. Imao je somotske braon pantalone, siv džemper i gledao me je pogledom koji se podsmevao. Koji smo mi doživljavali kao ozbiljan jer priča sa nama kao sa “malim ljudima”. 

Povukao je moju ruku na svoj polni organ i pitao me: Osećaš kako mi se di…?

Sedela sam zaleđena kao sada i pokušala da pomerim ruku. Pustio me je posle nekoliko sekundi, a onda sam ustala i krenula ka vratima. Zadržao me je rukom koju je zavukao ispod moje suknje, ali ne sećam se šta je rekao, samo sam jedva čekala da izađem.

Vratila sam se u sobu gde su sedeli moji drugari i drugarice i ćutala. On je ušao posle nekog vremena kao da ništa nije bilo i nastavio probu.

KAO DA NIŠTA NIJE BILO. 

NIJE. BILO. NIŠTA.

“Nije bilo” sledećih nekoliko meseci. Nije bilo, ponavljala sam svakog utorka i četvrtka, kada sam se nadala da me neće zvati u kancelariju na razgovor, a moj mozak je usvojio to “NIJE BILO” kao što sam usvajala hiljade stranica grčkih tragedija. I ponavljao svaki put kada bi me ipak pozvao u kancelariju. 

Nije bilo. Nisam rekla. 

Mika je bio MIKA: naš oslonac, podrška, drugi otac, osoba kojoj smo dolazilil kad nas je boleo život, kad smo imali probleme, kad smo se nesrećno zaljubljivali, kad nas nisu razumeli roditelji, kad nam je svet bio nerazumljiv. Mika je bio naš “Očenaš” koji smo kao mantru izgovarali na početku svake probe. 

Setila sam se te sobe koja je smrdela na Mikinu Drinu bez filtera. Setila sam se i da me je jednom zadržao posle probe i da mi je prošlo kroz glavu “sad sam gotova” i gledala sam onaj sto veliki za kojim smo sedeli na probama i razmišljala kako da pobegnem jer će me možda baciti na taj sto, ali tada je ušao jedan njegov bivši član i pomislila sam da mi je bukvalno spasao život. 

Setila sam se da mi je rekao da nikada neću upisati Akademiju jer sam slaba. 

Setila sam se da sam bežala sa tih proba kad god mi se ukazala mogućnost i sećam se da sam odlazila kući krijući kamen u stomaku od tate i mame. 

Upisala sam Akademiju jer sam bila ipak malo jača. Otišla sam posle prijemnog na jednu od njegovih proba jer smo svi odlazili i osećali smo se mnogo važnima dok smo sedeli kao studenti i gledali sa visine neke druge klince koji su u nas gledali kao u bogove. A možda su nas gledali tražeći neki spas, samo mi tad nismo to kapirali.

Tada se dogodila situacija s početka, ona jedina koju je moj mozak zadržao na nivou svesnog. I što je još gore, posle toga sam otišla opet, mnogo godina kasnije, kada sam imala jedan traumatičan smrtni slučaj. Zato što smo kod Mike išli uvek kad je teško i nemamo izlaz, zato što smo se uvek vraćali, kao deca koja idu za Čarobnom frulom, zato što je znao da smo bolesno vezani za njega. Plakala sam, davila se u suzama jer sam izgubila nekoga koga sam volela, a on mi je rekao: Ćero, ne cmizdri, to je život. Ti si uvek bila tako slabašna i osetljiva…

Više nikad u životu nisam otišla da ga vidim. Godinama, mama me je pitala zašto nisam sa Mikom u kontaktu. Izmišljala sam razne izgovore, ali i dalje o njemu pričala kao o Bogu lično. Zato što je on za nas bio bog lično. To što se kod njega dešavalo, ostajalo je u ta četiri zida. Imali smo kao tajni zavet ćutanja jer nas je godinama na razne načine kreirao prema svom nahođenju i znao je da nećemo zucnuti protiv njega. Znao je da je jači jer je znao sve naše slabe tačke i u njih nas udarao kad bismo se usudili da podignemo glas. Nekad nije morao ni da progovori, dovoljno je bilo da te pogleda, pa da umreš od straha tu, na licu mesta. Svi smo ćutali kad su drugi bili "na tapetu" jer smo sebično bili srećni da nismo mi. Bili smo deca.

Sedela sam i plakala. Imam 45 godina i ne smem da kažem mami. Kako da kažem mami? Šta da joj kažem? 

Nisam prijavila jer sam zatrpala sećanje. 12 godina neko oblikuje tvoju misao, karakter i veru u život i kome ti da kažeš da te isti taj pipa ispod suknje i stavlja tvoju dečju ruku na svoj polni organ u smrdljivoj sobi? Da komentariše tvoje grudi i da ti se podsmeva što nisi još imala seks, a imaš već 17 godina. Kome da kažeš i šta da kažeš? I ko da ti veruje jer ti sa tih proba uvek dolaziš nasmejana i puna priča jer te on od najranijeg detinjstva kreirao da misliš da je sve što on radi normalno i za tvoje dobro. A onda se zatvoriš u svoju sobu i ćutiš i nisi baš toliko nasmejana, ali zabodeš nos u knjigu i praviš se da si okej.

I onda sam, posle 28 godina, rekla mami. Mama je ćutala danima. A onda me je pitala zašto im nisam rekla. I rekla je još svašta, ali ja sam lepo vaspitana i neću da psujem, ni u njeno ime.

#nisamprijavila. Zato što sam zakopala. Zato što je bolelo. Zato što nije smelo da se desi. Zato što nisam znala da će ikada da ispliva i zato što nisam znala da će na veliki deo mojih životnih poteza taj događaj da ostavi neizbrisiv uticaj. Zato što nisam znala da ću kroz život da stradam jer sam "čeličena" da izdržim sve. 

Ali sada znam. I lakše je kada sam rekla i mami i braći i mojim lepim drugaricama i mom najboljem drugu i mojoj psihološkinji. Lakše je jer su neke druge, hrabre, jače devojke rekle i za nas koje smo potisle i decenijama zaboravile traume  koje nam je napravio kad je trebalo da budemo deca.

“Stokholmski sindrom definiše se kao naizgled teško shvatljiva pojava zbližavanja, razvijanja određenih osećanja, pa čak i specifičnog oblika ljubavi između žrtve i agresora. Termin je promovisao Nils Bejerot, švedski psihijatar i kriminolog, nakon neuspele pljačke banke 1973. godine u gradu po kojem je pojava dobila ime. Inspiraciju i podstrek za dalja istraživanja pružili su mu slučajevi emocionalnog vezivanja talaca za sopstvene otmičare, koje se, između ostalog, manifestovalo opravdavanjem njihovih postupaka i odbijanjem svedočenja i saradnje sa policijom nakon oslobađanja iz zatočeništva”.

Nacionalna geografija