Tri dana bez telefona i dobila sam lagani nervni slom

Imam 45 godina i nenormalno sam vezana za svoju decu, prijatelje, porodicu, psa i mobilni telefon. Takođe verujem da astrologija veoma utiče na moj život, tako da za sve nepredviđene situacije krivim retro Merkur jer mi je tako lakše nego da priznam da sam haotična i smotana.

Jedna od situacija u kojima retro Merkur uživa je i ta da mi s vremena na vreme nov mobilni ispada iz ruku jer paralelno dajem instrukcije svekrvi kako da natera moju decu da urade domaći umesto da se odmah posle škole usele u Minecraft, radim posao za koji primam platu, zovem decu da ih podsetim da nahrane psa, pišem mami da ne mogu sad da mislim gde ćemo da putujemo za godinu dana i prebirem po glavi koliko mi je love ostalo do kraja meseca.

Situacija u kojoj moj mobilni telefon odluči da je idealna da mi ispadne iz ruke direktno na ekran i prsne kao božanstveno pucanje leda u divnoj ruskoj bajci.

Samo što život nije bajka i obično se takvi lomovi dešavaju baš u trenutku kad pred kraj meseca prebiram koliko mi je love ostalo do kraja meseca.

U prevodu: nepredviđen trošak. Skup. Nepredviđen. Trošak.

Odlučim da ću da budem bez svoje desne ruke do plate, znači naredna tri dana bez telefoniranja, četovanja, romantičnih postova na Instagramu, prepametnih statusa na Fejsbuku i čitanja Tvitera i izveštaja sa estrade jer moj mozak nije u stanju da čita duže od dva pasusa dnevno. Dakle, nema slušanja Debisija i Džibonija uz jutarnju kafu dok svi spavaju a ja uživam u jedinih pola sata mira dnevno.

Dan 1.

Ustajem, kuvam kafu, smeštam se u ćošak na ugaonoj, mazim psa i gledam izlazak sunca iznad Avalskog tornja. Ubeđujem sebe da mi je potrebno baš takvo zen jutro i ignorišem činjenicu da mi se desna noga trese od nervoze jer nemam telefon da proverim društvene mreže i da slušam muziku. Spremanje za posao, školu, šetnja psa bez slušalica i muzike u ušima, na poslu komuniciram preko vajber verzije za desktop. Zovem decu na fiksni sa fiksnog na portirnici, ne javljaju se. Moja deca ni ne znaju da imamo fiksni. Idem kući, ubeđujem sebe da mi je super bez telefona jer svekrva nije mogla da me zove 18 puta da me pita šta da jedu deca. Do uveče iskuliram, vozim s decom bajs, uveče gledamo TV, legnem da spavam, nisam igrala Match Masters i kao super mi je.

Dan 2.

Ustajem besna na ceo svet. Romantično sunce iznad tornja me podseća da nemam telefon da fotkam jutro i postujem u pola šest, sad mi se obe noge tresu, sikćem i ubeđujem sebe da je zato što sam neispavana. Uzimam telefon starijeg sina uz njegovo negodovanje, objašnjavam mu pedagoški, kroz zube, da je bolje da ja uzmem telefon nego da on ceo dan švrlja po Jutjubu i igricama i kao super mi je jer sad bar mogu da slušam muziku. Pošandrcam kad shvatim da ne mogu da se ulogujem na mreže jer ne znam pasvord. Ne znam jer sam ga upisala na svom telefonu pre 100 godina i zaboravila. Menjam šifre, svađam se sa Guglom, sa Markom Zakerbergom i setim se da ne mogu da proverim ni stanje u banci jer nemam aplikaciju, nego moram na bankomat. Mrzi me da idem na bankomat. Na vajberu menjam njegov broj u svoj, sad svima moram da objasnim da je to privremeno jer nemam svoj broj. Nemam kalendar, izlogujem dete  hoću da ulogujem sebe na Gugl, svađam se sa Family linkom jer ne razume da sam to ja, a ne dete, neće da mi da pristup. Zovem brata da mi pozajmi pare da kupim telefon, on se seti da mu dugujem već stotine evra i pita me kad ću da mu vratim. Prekinem vezu i sednem da popijem kafu. Nervozna jer ne znam šta se dešava na mrežama i u vestima, nervira me sve i ne mogu da skinem skeniran pasoš jer ga nisam sačuvala na drajvu, nego u svom telefonu, a treba mi odmah taj pasoš jer mi traže da mogu da se ulogujem na E-upravu. Svađam se sa portalom E-uprave i ko izmisli digitalizaciju. Dolazim kući nervozna, vozim s decom bajs, gledamo film, noge mi se tresu uz prateće znojenje.

Dan 3.

Ustajem ujutru, kuvam kafu, uzimam laptop i češljam ponude mobilnih telefona. Uzimam štek koji sam ostavila za crne dane jer ovaj je crn da crnji ne može biti. Pratim decu u školu, trčim u prodavnicu, dobar dan, hitno mi treba mobilni. Divna devojka me gleda kao da sam ušla da ih pljačkam, kažem, nisam luda, samo sam u krizi, treći dan sam bez telefona. Koji hoću, neću isti, dajte mi drugi. Kupim isti kao što sam imala pre četiri godine. Sednem u baštu kafića, uzmem kafu i natenane podešavam telefon. Opet objašnjavam ljudima da nisam promenila broj i da sad opet moraju da me ubacuju u grupe je nemam nijednu. Posvađam se sa aplikacijom banke jer mi traži kod, odakle mi kod, zovem banku, dam im broj cipela i datum rođenja svog psa da bi mi poslali kod. Skidam Instagram i Fejsbuk aplikacije, svađam se sa algotirmom i ovom što mi traži lozinku, menjam lozinku, svađam se sa Guglom jer mi i on traži lozinku i ne umem da podesim imenik jer nije isto kao na starom telefonu, agonija traje sat i kusur, ali na kraju instaliram Match Masters i život ponovo ima smisla. Deca stižu iz škole, pokazujem im ponosna i lepo raspoložena nov telefon i prepričavam trodnevnu agoniju. Stariji sin, prvenac i uzdanica moja,  mi kaže: “To si sve mogla da izbegneš da si malo pazila”.

Realno, dete je u pravu. Deca su, inače, danas uvek u pravu. Gledam njega, 11 godina ima. Telefon ima masku. Stoji na mestima sa kojih ne može da padne. Sve što mu je važno, fotke, snimke, čuva na drajvu ili je prebacio i na laptop. Ima sve moguće lozinke napisane RUKOM na papiru koji stoji u knjizi na polici. Čuva telefon i svoj digitalni svet u realnom životu i, realno, njemu se ovakve situacije ne dešavaju. I možda treba da učimo od njih. Da budemo oprezni, pametni, da važne stvari ne čuvamo u glavi i u telefonima, nego među koricama knjiga, tamo gde stanuje život, gde stanuje pamet :)