Kako su klinci promenili namenu klupa u parku

09.jul DIGITALNI RODITELJI

Starije generacije nostalgično jadikuju za vremenima kada su druženja bila tet-a-tet, prisna i bliska, kada se okupljalo na klupicama i pričalo o svemu i svačemu. Te klupice bile su ono što su klincima danas društvene mreže i net.

Deca danas napolje nose mobilne, sede jedni pored drugih i igraju igrice ili gledaju Youtube, društvene mreže. Naizgled, manje razgovaraju, više kuckaju i borave u paralelnom, virtuelnom svetu.
Ali, da li je baš tako? Da li su mreže stvarno otuđile decu, ili ih ipak povezuju tankim nitima?
Psiholog Ana Mirković nam objašnjava taj trend i šta s tim da radimo - možemo li da ga promenimo, a ako ne, kako da naučimo decu da mreže preokrenu u svoju korist.
Ana je i mama devojčice i dečaka i predavač na Institutu za digitalne komunikacije. Njen svet je satkan od digitalne realnosti i roditeljskih iskušenja i u rukavu ima nekoliko asova koji će vam pomoći da shvatite i podržite svoje digitalne potomke.

Ana, da li je ok da klinci provode slobodno vreme napolju uz aplikacije ili mi kao roditelji imamo očekivanja da se ponašaju kao mi kad smo bili klinci i nismo imali aplikacije?
- Svako vreme nosi neko breme, a breme sa kojima se naša deca danas nose je digitalne prirode (smeh). Mnogo zanimljivih informacija, igrica, ljudi i sadržaja, neograničena prilika da se istražuje i dolazi do novih saznanja se nalaze u tom malom uređaju koji svako od njih ima u ruci, u džepu, u rancu, pored jastuka. Kako je digitalni svet preplavljen informacijama i fantastičnim stimulusima, izvor je fantastičnih tema koje klinci žele da podele sa drugarima, pa su često i prava druženja pretvorena u analizu svega što se dešava na netu - da li si video ovo, da ti pokažem ono, imaš ovu alikaciju, mogu da vidim…?

Koje su prednosti, a koje mane takvog "druženja"?
- Današnja deca razmišljaju nelinearno, barataju znatno većim brojem informacija, svesni činjenice da mogu pronaći odgovore na svoja pitanja lako i brzo. To su prednosti :) Sa druge strane, ljudi su socijalna bića i potrebni su nam drugi ljudi da bismo bili ispunjeni i svoji. Treba nam glas drugih ljudi, dodir ruke, zagrljaj koji uvek dovodi do lučenja oksitocina (neurotransmiter koji izaziva radost), treba nam pogled. Toga svega nema u “digitalnim druženjima” i to je velika mana.

Kako da pomirimo ta dva aspekta? Ako već ne mogu bez mobilnih napolju, kako da ih usmerimo da iz takvog pristupa druženju izvuku najbolje za sebe? I šta je najbolje za njih?
- Deca uvek mogu sve što im roditelji usade kao vrednost. Ako deca ne mogu bez telefona, onda je to jedan oblik zavisnosti koji se mora lečiti. Deci treba objasniti, sa njima razgovarati, treba im biti podrška, često i animator u osmišljavanju različitih aktivnosti u kojima će uživati, družiti se, igrati i uživati u svetu bez tehnologija. I treba im pomoći u razvijanju pametnog pristupa u korišćenju digitalnih uređaja za komunikaciju sa dragim ljudima, pronalaženju zanimljivog i korisnog sadržaja, učenju, igranju.

Dragi roditelji, poenta je sledeća: prilagodite se i prilagodite ih. Neka u kući imaju ljubav, pažnju, poverenje, posvećenost i ruku za koju mogu da se uhvate kad je teško. Dajte im slobodu da sami biraju i imajte poverenje da će izabrati dobro jer ste ih dobrom naučili. I ne očajavajte kad sede na klupici i gledaju u ekrane. To je njihov prozor u svet pun mogućnosti, izbora, zabave i novih prijateljstava. Oni će već sami znati da naprave granice ako su iz kuće na klupu poneli dobar temelj.